Tag Archives for " pravičnost "

O pravdi i pravu

UDK: 340.12
340.114

O PRAVDI I PRAVU1)
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Pravda i pravo predstavljaju postojanu temu ljudskog razmišljanja. Ta tema do danas nije iscrpljena. Od davnina postoje shvatanja koja pravdu u celosti razdvajaju od prava, kao i shvatanja koja pravdu i pravo u celosti poistovećuju. U oba slučaja njihova veza, ili njeno odsustvo, često se objašnjava moralnim razlozima. Na taj način se moral dovodi u vezu sa pravdom i pravom, bilo da su pravda i pravo razdvojeni bilo da su izjednačeni. Nijedno od pomenuta dva karakteristična shvatanja nije tačno zbog svoje isto takve karakteristične jednostranosti. Tačno je da pravda nije isto što i pravo. Tačno je i da pravo nije isto što i pravda. Ali, tačno je i to da se ovi normativno-regulatorni sistemi ukrštaju i zajedno sačinjavaju jedan isečak koji se može nazvati oblašću pravde i prava. Ako se ubroji i moral, kao najstariji regulatorni ljudski sistem, tada se može govoriti o još široj oblasti morala, pravde i prava.
Postoji i treće karakteristično, kompromisno shvatanje po kome su pravda i pravo različite ali povezane pojave. Sama pravda nije dovoljna, kao što ni samo pravo nije dovoljno. Bez spoja pravde i prava, pravda postaje nepouzdana a pravo nasilničko. Potrebno je da pravo bude barem nadahnuto pravdom, kao i da se pravda barem jednim svojim delom preliva u pravo i operacionalizuje u njemu.
O istom odnosu se može govoriti korišćenjem dva drugačija pristupa koji su višeslojni. Prvi je čisto teorijsko-saznajni i tiče se vrednosti koje sadrže pravda i pravo, a vrednosti pravde nisu uvek iste sa vrednostima prava. Pravda daje smisao, opravdanje pravu i predsedava nad njim kao istina nad zabludama i lažima. Ona je vrednost po sebi, naročito kad su istinitost i srazmernost začinjeni milosrđem. U isto vreme, pravda je povezana sa drugim vrednostima (sloboda, ljudsko dostojanstvo, tolerancija, sigurnost, jednakost, red, mir itd). Čak i kad su vrednosti pravde i prava zajedničke, one ni tad nisu ispoljene u jednakoj meri. U oba slučaja pravda je cilj prava, a pravo sredstvo za ostvarivanje pravde. Pravo nije ni zamišljeno da bude pravedno. Ali, i kad jeste pravedno, pravo to nije uvek, već samo izuzetno, tek kad se saobražava vrednostima pravde kao „odgovarajuće“ srazmernosti korišćenjem svojih tehničkih pravnih vrednosti koje dovode do najboljeg mogućeg rezultata. Cilj prava je da bude ispravno, pa tek zatim istinito u smislu pravde i pravičnosti.
Isti odnos pravde i prava može se suženo posmatrati kao veza prirodnog sa pozitivnim pravom. Treba naglasiti da se takav pristup odnosi pre svega na otkrivanje pouzdanog načina za prelivanje prirodnog u pozitivno pravo, što je važnije od ispitivanja vrednosti koje ostvaruju pravda i pravo ili prirodno i pozitivno pravo. Drugi pristup je više tehničko-primenjivački i, u krajnjem, odnosi se na pravičnost kao primenjivačku pravdu, kao neku vrstu spoja pravde i prava u konkretnim slučajevima (zakonskim, sudskim, arbitražnim i drugim). U svima njima se takođe uspostavlja srazmernost pravde kao istine sa saobraznošću prava kao ispravnog sklada sa pravdom. Ali, postoje drugačiji i brojniji primeri koji pokazuju suprotno: da pravo često nije istina, pa čak ni ispravnost, uprkos tome što pravda postoji zbog istine koja oslobađa, a ne zbog prava koje zarobljava. To je teren razobručenog prava i neostvarene pravde.
Između pravde bez ili izvan prava i prava bez ili izvan pravde, obrazuje se zajednička oblast pravde i prava. Takav pristup dozvoljava da se oblast pravde i prava razmatra u svetlu pravnosti pravde i pravednosti prava.
Ključne reči: Pravda. – Istinitost. – Srazmernost. – Pravičnost. – Pravo. – Ispravnost.

Zašto ne postoji proceduralna pravda

UDK: 340.12/.13
340.114

ZAŠTO NE POSTOJI PROCEDURALNA PRAVDA
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Od sredine prošlog veka obnovljeno je a zatim pojačano interesovanje za prirodnopravna istraživanja. To je vreme kada su se pojavila nova shvatanja koja zagovaraju postojanje različitih vrsta pravde (korporativne, solidarne, organizacione, međunarodne itd). To važi i za proceduralnu pravdu. Najpoznatiji zagovornici shvatanja o postojanju proceduralne pravde su Dž. Rols i O. Hefe, a zatim L. Fuler, H. Hart, R. Dvorkin, P. Koler, M. Van den Bos i drugi.
Uprkos tome, cilj ovog rada nije da podrži ideju o postojanju proceduralne pravde, za šta se zalažu navedeni pisci, već da je ospori. To će biti pokazano pozivanjem na očigledno: da je pravda sinonim za istinitost, a ne za ispravnost na kojoj pomenuti pisci grade pojam proceduralne pravde. Istinitost se odnosi na ono što jeste, što postoji, a ispravnost na pravilno i precizno izvođenje odgovarajućih postupaka. U protivnom, zasnivanje proceduralne pravde na istinitosti predstavljalo bi svojevrstan contradictio in adiecto nastao brkanjem pravednosti i proceduralnosti.
Budući da se ne radi o istim već povezanim pojmovima, istinitost i ispravnost se ne podudaraju, isto kao što se ne podudaraju pravda i pravo. Nešto što je istinito ne mora da bude ispravno. I obrnuto, nešto što je ispravno ne mora da bude istinito. Očigledno, reč je o odnosu cilja (istinitosti, pravde i pravičnosti) i sredstva (ispravnosti, korektnosti, preciznosti, pouzdanosti itd, rečju solidnosti). Takav odnos istinitosti i ispravnosti, samu ispravnost prikazuje kao sredstvo za pravilnu primenu prava, a tek zatim i u drugom redu kao sredstvo za moguće postizanje pravičnosti u pravu. O pravdi tu ne može biti ni reči. Navedeni odnos pokazuje još nešto: da samo materijalna pravna pravila mogu da budu pravedna, dok to ne može da bude slučaj sa proceduralnim pravilima.
Razmatranje odnosa istinitosti i ispravnosti na primeru stvarno postojeće pravde i stvarno nepostojeće proceduralne pravde, pokreće još jedno važno pitanje: odnosa materijalnih (supstancijalnih) i formalnih (proceduralnih) pravnih pravila. Budući da njih nije moguće jasno i do kraja razgraničiti, to se materijalna pravila koja se odnose na procedure proglašavaju proceduralnim, sve to kako bi se proceduralnim pravilima i pozitivnom pravu pribavio oreol pravednosti. To se ne može prihvatiti kao tačno jer, npr, princip nepristrasnosti ili princip poštenja (fairness), koji se pogrešno smatraju proceduralnim, stvarno pripadaju materijalnom pravu.
U još dubljoj senci nalazi se pitanje odnosa prirodnog i pozitivnog prava. Izgleda da se istrajavanje na postojanju proceduralne pravde može smatrati zakasnelim odgovorom pripadnika pozitivističke jurisprudencije. Neobično je da se za postojanje proceduralne pravde zalažu i pisci koji izvorno pripadaju pravcu prirodnopravne jurisprudencije. Izgleda da je i jednima i drugima cilj da pozitivno pravo prikažu kao pravedno. Samo, u ovom slučaju nije reč o konstruktu već o simulakrumu.
Između istinitosti pravde i ispravnosti procedure nalazi se pravičnost kao mesto povremenog susretanja pravde i procedure. Dakle, proceduralna pravda ne postoji. Ali, pravda postoji, samo ona nije proceduralna, što nije ni pravičnost. Procedura je jedino ispravno sredstvo prava, ali pravo nije jedino ispravno sredstvo pravde.

Ključne reči: pravda, pravičnost, istinitost, ispravnost, proceduralno pravo, proceduralna pravda.