Božanstvo i pravo
UDK: 340.12/.13
BOŽANSTVO I PRAVO*
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
* Ovaj članak je rezultat rada na istraživačkom projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu za 2019. godinu pod nazivom „Identitetski preobražaj Srbije“ koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.
Rezime: Možda je na pitanje zašto je izabrana upravo ova a ne neka druga tema odgovor sadržan u sledećem: najveća opasnost za većinu nas nije u tome što je naš cilj isuviše visoko i što ga ne dostižemo, nego u tome što je isuviše nisko i što ga dostižemo.
Na osnovu sačuvanih artefakata i najstarijih pravnih spomenika mogu se zamisliti četiri faze u razvoju veze božanstva i prava: prva je pretpostavljena vladavina bogova i božanskih zakona, u kojoj se bogovi ili bog pojavljuju kao tvorci i izvršioci prava nad ljudima; druga je vladavina božjih namesnika, tj. nešto poznatija faza u kojoj bogovi podaruju božanske zakone izabranim pojedincima koji vladaju u ime božanstva i staraju se o sprovođenju prava nad ljudima; treća je prihvaćena i dobro poznata vladavina ljudskih vladara kao stvaralaca i izvršilaca naknadno idealizovanog ljudskog prava, prethodno miropomazanih od strane nekog verskog autoriteta; četvrta je naša sadašnjost koju predstavlja vladavina izabranih laičkih vladara ili predstavničkih organa državne vlasti, koji zasebno ili zajedno stvaraju i sprovode vladavinu svetovnih zakona i prava.
Ali, to nije kraj, jer ljudski vladari postoje, i danas se ponašaju kao da su bogovi. Samo su u senci, izvan javne scene koju oličava zvanična vlast, koja ih sluša, dela po njihovim zapovestima a prikazuje sebe kao ispravnu i pravednu. Dakle, bogovi i vladari i dalje postoje, samo nisu astronauti sa drugih planeta, božji namesnici na zemlji ili miropomazana ljudska bića. Danas su oni skriveni, nevidljivi i skoro nepoznati, dok je pravo postalo još važnije sredstvo za meko sprovođenje vlasti nad ljudima. I samo pravo je postalo neka vrsta božanstva. Malo se toga suštinski promenilo tokom proteklih šest milenijuma.
Novi svetski poredak je 29. januara 1991. godine zvanično najavio tadašnji američki predsednik Džordž Buš Stariji u svom obraćanju američkom Kongresu. I dok jedni smatraju da je reč samo o političkoj frazi, drugi misle da je reč o stvaranju novog feudalnog ili robovlasničkog svetskog poretka, treći o ukidanju sadašnjih država i nacija u korist totalitarne Svetske države ili barem Svetske vlade korporativnog tipa, četvrti o suštinskoj promeni ljudskog bića u duhu eugenike, transhumanizma itd. Jedno je sigurno: globalisti žele da u potpunosti preobraze sve što je vezano za današnje društvo. To uključuje ekonomiju, vladu, zabavu, društvene odnose, porodicu, pa čak i religijska verovanja.
Ključne reči: božanstvo, istorija, pravo, zakonici, vladar, vladavina prava.
Zašto ne postoji proceduralna pravda
UDK: 340.12/.13
340.114
ZAŠTO NE POSTOJI PROCEDURALNA PRAVDA
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Rezime: Od sredine prošlog veka obnovljeno je a zatim pojačano interesovanje za prirodnopravna istraživanja. To je vreme kada su se pojavila nova shvatanja koja zagovaraju postojanje različitih vrsta pravde (korporativne, solidarne, organizacione, međunarodne itd). To važi i za proceduralnu pravdu. Najpoznatiji zagovornici shvatanja o postojanju proceduralne pravde su Dž. Rols i O. Hefe, a zatim L. Fuler, H. Hart, R. Dvorkin, P. Koler, M. Van den Bos i drugi.
Uprkos tome, cilj ovog rada nije da podrži ideju o postojanju proceduralne pravde, za šta se zalažu navedeni pisci, već da je ospori. To će biti pokazano pozivanjem na očigledno: da je pravda sinonim za istinitost, a ne za ispravnost na kojoj pomenuti pisci grade pojam proceduralne pravde. Istinitost se odnosi na ono što jeste, što postoji, a ispravnost na pravilno i precizno izvođenje odgovarajućih postupaka. U protivnom, zasnivanje proceduralne pravde na istinitosti predstavljalo bi svojevrstan contradictio in adiecto nastao brkanjem pravednosti i proceduralnosti.
Budući da se ne radi o istim već povezanim pojmovima, istinitost i ispravnost se ne podudaraju, isto kao što se ne podudaraju pravda i pravo. Nešto što je istinito ne mora da bude ispravno. I obrnuto, nešto što je ispravno ne mora da bude istinito. Očigledno, reč je o odnosu cilja (istinitosti, pravde i pravičnosti) i sredstva (ispravnosti, korektnosti, preciznosti, pouzdanosti itd, rečju solidnosti). Takav odnos istinitosti i ispravnosti, samu ispravnost prikazuje kao sredstvo za pravilnu primenu prava, a tek zatim i u drugom redu kao sredstvo za moguće postizanje pravičnosti u pravu. O pravdi tu ne može biti ni reči. Navedeni odnos pokazuje još nešto: da samo materijalna pravna pravila mogu da budu pravedna, dok to ne može da bude slučaj sa proceduralnim pravilima.
Razmatranje odnosa istinitosti i ispravnosti na primeru stvarno postojeće pravde i stvarno nepostojeće proceduralne pravde, pokreće još jedno važno pitanje: odnosa materijalnih (supstancijalnih) i formalnih (proceduralnih) pravnih pravila. Budući da njih nije moguće jasno i do kraja razgraničiti, to se materijalna pravila koja se odnose na procedure proglašavaju proceduralnim, sve to kako bi se proceduralnim pravilima i pozitivnom pravu pribavio oreol pravednosti. To se ne može prihvatiti kao tačno jer, npr, princip nepristrasnosti ili princip poštenja (fairness), koji se pogrešno smatraju proceduralnim, stvarno pripadaju materijalnom pravu.
U još dubljoj senci nalazi se pitanje odnosa prirodnog i pozitivnog prava. Izgleda da se istrajavanje na postojanju proceduralne pravde može smatrati zakasnelim odgovorom pripadnika pozitivističke jurisprudencije. Neobično je da se za postojanje proceduralne pravde zalažu i pisci koji izvorno pripadaju pravcu prirodnopravne jurisprudencije. Izgleda da je i jednima i drugima cilj da pozitivno pravo prikažu kao pravedno. Samo, u ovom slučaju nije reč o konstruktu već o simulakrumu.
Između istinitosti pravde i ispravnosti procedure nalazi se pravičnost kao mesto povremenog susretanja pravde i procedure. Dakle, proceduralna pravda ne postoji. Ali, pravda postoji, samo ona nije proceduralna, što nije ni pravičnost. Procedura je jedino ispravno sredstvo prava, ali pravo nije jedino ispravno sredstvo pravde.
Ključne reči: pravda, pravičnost, istinitost, ispravnost, proceduralno pravo, proceduralna pravda.