Zaostavština

NASLEDNO PRAVO

Zaostavština

Zaostavštinu ne čine dobra za koja su ostaviočevu imovinu uvećali njegovi potomci koji su sa njime živeli u zajednici i svojim trudom, zaradom ili inače mu pomagali u privređivanju, već ta dobra pripadaju potomku srazmerno delu za koji je uvećao ostaviočevu imovinu.

Ugovor o osiguranju

OBLIGACIONO PRAVO

Ugovor o osiguranju

Ugovarač osiguranja je dužan da prilikom zaključenja ugovora prijavi osiguravaču sve okolnosti koje su od značaja za ocenu rizika, a koje su mu poznate ili mu nisu mogle ostati nepoznate.

Estetika i pravo

UDK: 340.12

ESTETIKA I PRAVO
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji.

Rezime: Estetika pripada tradicionalnoj grani filozofije – aksiologiji, koja se zajedno sa etikom bavi vrednostima. Razlika između ove dve „podgrane“ aksiologije sastoji se u tome što se estetika bavi umetnošću kao posebnim oblikom ljudskog stvaralaštva, tj. pojmovima lepog i skladnog, što nije slučaj sa etikom koja se bavi izučavanjem morala, tj. pojmovima dobrog i ispravnog. Može se ustvrditi kako ukrštanjem sile sa pravom nastaje civilizacija, a ukrštanjem etike sa estetikom kultura.
Naročito savremeno pravo teži ka srazmernosti i skladu. Srazmernost je oznaka za pravdu, koja kao najviša vrednost nije samo istinita već i lepa zbog svoje istinitosti i skladnosti. Takva lepota je neuporedivo važnija od lepote tehničke ispravnosti prava, koja je od pravničkog zanata do vrhunske umetnosti uzdignuta znatno kasnije, i ne mora da bude istinita uprkos estetičnosti kojom ispravnost može da zaseni ljudski um.
Pravo je estetsko kad je skladno sastavljeno i izloženo na pravni ili neki drugi prigodan način, dok pravna estetika nastaje kao nužna posledica razvoja i brušenja pravne misli sačuvane u pravničkim tekstovima i izrekama. Ta nepresušna želja za lepim je najuspešnije pretočena u nekoliko svetski poznatih zakonika. Oni pokazuju da je ljudski rod oduvek težio ne samo ka dostizanju istinitosti i ispravnosti, već i lepote. Takvo nastojanje da pravo ne bude samo istinito i ispravno, već i skladno u smislu lepog i pravednog, traje do danas. Ono je živo svedočanstvo o mogućnostima ljudske civilizovanosti.

Ključne reči: Estetika. – Istinitost. – Ispravnost. – Srazmernost. – Sklad. – Pravda. – Pravo.

O pravdi i pravu

UDK: 340.12
340.114

O PRAVDI I PRAVU1)
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Pravda i pravo predstavljaju postojanu temu ljudskog razmišljanja. Ta tema do danas nije iscrpljena. Od davnina postoje shvatanja koja pravdu u celosti razdvajaju od prava, kao i shvatanja koja pravdu i pravo u celosti poistovećuju. U oba slučaja njihova veza, ili njeno odsustvo, često se objašnjava moralnim razlozima. Na taj način se moral dovodi u vezu sa pravdom i pravom, bilo da su pravda i pravo razdvojeni bilo da su izjednačeni. Nijedno od pomenuta dva karakteristična shvatanja nije tačno zbog svoje isto takve karakteristične jednostranosti. Tačno je da pravda nije isto što i pravo. Tačno je i da pravo nije isto što i pravda. Ali, tačno je i to da se ovi normativno-regulatorni sistemi ukrštaju i zajedno sačinjavaju jedan isečak koji se može nazvati oblašću pravde i prava. Ako se ubroji i moral, kao najstariji regulatorni ljudski sistem, tada se može govoriti o još široj oblasti morala, pravde i prava.
Postoji i treće karakteristično, kompromisno shvatanje po kome su pravda i pravo različite ali povezane pojave. Sama pravda nije dovoljna, kao što ni samo pravo nije dovoljno. Bez spoja pravde i prava, pravda postaje nepouzdana a pravo nasilničko. Potrebno je da pravo bude barem nadahnuto pravdom, kao i da se pravda barem jednim svojim delom preliva u pravo i operacionalizuje u njemu.
O istom odnosu se može govoriti korišćenjem dva drugačija pristupa koji su višeslojni. Prvi je čisto teorijsko-saznajni i tiče se vrednosti koje sadrže pravda i pravo, a vrednosti pravde nisu uvek iste sa vrednostima prava. Pravda daje smisao, opravdanje pravu i predsedava nad njim kao istina nad zabludama i lažima. Ona je vrednost po sebi, naročito kad su istinitost i srazmernost začinjeni milosrđem. U isto vreme, pravda je povezana sa drugim vrednostima (sloboda, ljudsko dostojanstvo, tolerancija, sigurnost, jednakost, red, mir itd). Čak i kad su vrednosti pravde i prava zajedničke, one ni tad nisu ispoljene u jednakoj meri. U oba slučaja pravda je cilj prava, a pravo sredstvo za ostvarivanje pravde. Pravo nije ni zamišljeno da bude pravedno. Ali, i kad jeste pravedno, pravo to nije uvek, već samo izuzetno, tek kad se saobražava vrednostima pravde kao „odgovarajuće“ srazmernosti korišćenjem svojih tehničkih pravnih vrednosti koje dovode do najboljeg mogućeg rezultata. Cilj prava je da bude ispravno, pa tek zatim istinito u smislu pravde i pravičnosti.
Isti odnos pravde i prava može se suženo posmatrati kao veza prirodnog sa pozitivnim pravom. Treba naglasiti da se takav pristup odnosi pre svega na otkrivanje pouzdanog načina za prelivanje prirodnog u pozitivno pravo, što je važnije od ispitivanja vrednosti koje ostvaruju pravda i pravo ili prirodno i pozitivno pravo. Drugi pristup je više tehničko-primenjivački i, u krajnjem, odnosi se na pravičnost kao primenjivačku pravdu, kao neku vrstu spoja pravde i prava u konkretnim slučajevima (zakonskim, sudskim, arbitražnim i drugim). U svima njima se takođe uspostavlja srazmernost pravde kao istine sa saobraznošću prava kao ispravnog sklada sa pravdom. Ali, postoje drugačiji i brojniji primeri koji pokazuju suprotno: da pravo često nije istina, pa čak ni ispravnost, uprkos tome što pravda postoji zbog istine koja oslobađa, a ne zbog prava koje zarobljava. To je teren razobručenog prava i neostvarene pravde.
Između pravde bez ili izvan prava i prava bez ili izvan pravde, obrazuje se zajednička oblast pravde i prava. Takav pristup dozvoljava da se oblast pravde i prava razmatra u svetlu pravnosti pravde i pravednosti prava.
Ključne reči: Pravda. – Istinitost. – Srazmernost. – Pravičnost. – Pravo. – Ispravnost.