Tag Archives for " proceduralna pravda "

Zašto ne postoji proceduralna pravda

UDK: 340.12/.13
340.114

ZAŠTO NE POSTOJI PROCEDURALNA PRAVDA
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Od sredine prošlog veka obnovljeno je a zatim pojačano interesovanje za prirodnopravna istraživanja. To je vreme kada su se pojavila nova shvatanja koja zagovaraju postojanje različitih vrsta pravde (korporativne, solidarne, organizacione, međunarodne itd). To važi i za proceduralnu pravdu. Najpoznatiji zagovornici shvatanja o postojanju proceduralne pravde su Dž. Rols i O. Hefe, a zatim L. Fuler, H. Hart, R. Dvorkin, P. Koler, M. Van den Bos i drugi.
Uprkos tome, cilj ovog rada nije da podrži ideju o postojanju proceduralne pravde, za šta se zalažu navedeni pisci, već da je ospori. To će biti pokazano pozivanjem na očigledno: da je pravda sinonim za istinitost, a ne za ispravnost na kojoj pomenuti pisci grade pojam proceduralne pravde. Istinitost se odnosi na ono što jeste, što postoji, a ispravnost na pravilno i precizno izvođenje odgovarajućih postupaka. U protivnom, zasnivanje proceduralne pravde na istinitosti predstavljalo bi svojevrstan contradictio in adiecto nastao brkanjem pravednosti i proceduralnosti.
Budući da se ne radi o istim već povezanim pojmovima, istinitost i ispravnost se ne podudaraju, isto kao što se ne podudaraju pravda i pravo. Nešto što je istinito ne mora da bude ispravno. I obrnuto, nešto što je ispravno ne mora da bude istinito. Očigledno, reč je o odnosu cilja (istinitosti, pravde i pravičnosti) i sredstva (ispravnosti, korektnosti, preciznosti, pouzdanosti itd, rečju solidnosti). Takav odnos istinitosti i ispravnosti, samu ispravnost prikazuje kao sredstvo za pravilnu primenu prava, a tek zatim i u drugom redu kao sredstvo za moguće postizanje pravičnosti u pravu. O pravdi tu ne može biti ni reči. Navedeni odnos pokazuje još nešto: da samo materijalna pravna pravila mogu da budu pravedna, dok to ne može da bude slučaj sa proceduralnim pravilima.
Razmatranje odnosa istinitosti i ispravnosti na primeru stvarno postojeće pravde i stvarno nepostojeće proceduralne pravde, pokreće još jedno važno pitanje: odnosa materijalnih (supstancijalnih) i formalnih (proceduralnih) pravnih pravila. Budući da njih nije moguće jasno i do kraja razgraničiti, to se materijalna pravila koja se odnose na procedure proglašavaju proceduralnim, sve to kako bi se proceduralnim pravilima i pozitivnom pravu pribavio oreol pravednosti. To se ne može prihvatiti kao tačno jer, npr, princip nepristrasnosti ili princip poštenja (fairness), koji se pogrešno smatraju proceduralnim, stvarno pripadaju materijalnom pravu.
U još dubljoj senci nalazi se pitanje odnosa prirodnog i pozitivnog prava. Izgleda da se istrajavanje na postojanju proceduralne pravde može smatrati zakasnelim odgovorom pripadnika pozitivističke jurisprudencije. Neobično je da se za postojanje proceduralne pravde zalažu i pisci koji izvorno pripadaju pravcu prirodnopravne jurisprudencije. Izgleda da je i jednima i drugima cilj da pozitivno pravo prikažu kao pravedno. Samo, u ovom slučaju nije reč o konstruktu već o simulakrumu.
Između istinitosti pravde i ispravnosti procedure nalazi se pravičnost kao mesto povremenog susretanja pravde i procedure. Dakle, proceduralna pravda ne postoji. Ali, pravda postoji, samo ona nije proceduralna, što nije ni pravičnost. Procedura je jedino ispravno sredstvo prava, ali pravo nije jedino ispravno sredstvo pravde.

Ključne reči: pravda, pravičnost, istinitost, ispravnost, proceduralno pravo, proceduralna pravda.