IZAZOVI TOKOM PRIMENE PRAVNE NORME

TEMA BROJA

FILOZOFIJA PRAVA

UDK 340.131
COBISS.SR-ID 133266697

IZAZOVI TOKOM PRIMENE PRAVNE NORME**

* Dr Marko Trajković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
** Rad je rezultat istraživanja na projektu: „Odgovornost u pravnom i društvenom kontekstu“, koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, u periodu 2021-2025. godine.

Rezime: Kako pravni poredak pored svog normativnog elementa, sadrži i faktički, odnosno ponašanje ljudi po pravnim normama, potrebna je primena prava da bi se ljudi ponašali po pravnim normama, koja je u najširem mogućem smislu reči „pretvaranje prava u stvarnost, njegovo ostvarivanje“,1) a u tome i leže izazovi. Što znači da se ljudi zapravo ponašaju po pravnim normama, te se ona može označiti kao „praktična delatnost ljudi“, ali se ova praktična delatnost može posmatrati i u užem smislu te je onda to primena opšte pravne norme na konkretan slučaj ili izvođenje pojedinačne norme za taj konkretan slučaj iz opšte norme, što je već izazov sam po sebi. Naravno, ovo značenje možemo suziti i vezati primenu prava samo na izvršenje sankcije.2) Iz ovakve postavke proizlazi da primena prava podrazumeva postojanje pravne norme koja će se primeniti, postojanje pravnog subjekta koji će normu primeniti i konkretnog slučaja koji zahteva primenu prava. Ono što se bavljenjem pravom može odmah primetiti je da je primena prava relativno složen proces, jer je nekada teško uskladiti i načiniti logičku celinu onih elemenata koji čine primenu prava. Nekada je moguće da i ne primetimo, a primenjujemo pravo, poput situacije kada primenjujemo ustavnu normu o slobodi kretanja, kada se krećemo. Postoje i oni slučajevi koje Ronald Dvorkin naziva teški slučajevi (hard cases), kada primena zahteva više od pukog poznavanja prava i pravnog sistema kada onaj ko primenjuje pravo mora da iskoristi celokupno svoje znanje iz svih oblasti. Pošto se pravna norma razlikuje od ostalih društvenih normi, time što iza sebe ima aparat prisile, jasno je da se o primeni pravnih normi staraju državni organi, za koje je ova primena izazov.
Ključne reči: Pravo. Primena prava. Tumačenje prava. Pravne praznine. Društveni odnosi.

VLADAVINA PRAVA – STVARNOST I IZAZOVI

TEMA BROJA

UDK: 340.131
COBISS.SR-ID 83369737

FILOZOFIJA PRAVA

VLADAVINA PRAVA – STVARNOST I IZAZOVI**

* Dr Marko Trajković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
** Rad je rezultat istraživanja na projektu: „Odgovornost u pravnom i društvenom kontekstu“, koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, u periodu 2021-2025. godine.

Rezime: Vladavina prava još od početka pominjanja postavlja pred pravne poretke pitanje svoje izvodljivosti. Zapravo, radi se o vrednosno-tehničkom pitanju kako doći do ostvarenja takvog ideala. Potreba za ovim idealom javlja se uvek kao želja da se izađe iz stanja bezakonja, samovlasti i voluntarizma. Potreba da se uspostavi sistem zasnovan na jednakom obavezivanju zakonom svih izazvana je baš nejednakim obavezivanjem koje predstavlja stvarnost pravnih poredaka. Ovakvo stvarno stanje protivi se idealu svake ljudske zajednice. Prelazi iz vladavine prava u diktaturu predstavljaju začarani krug. Prelazi iz vladavine prava u diktaturu su različiti.

Ključne reči: Pravo. Vladavina prava. Jednakost. Obaveznost norme. Diktatura.

Pravo i stvarnost

UDK: 340.131

PRAVO I STVARNOST
Dr Marko Trajković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
*Rad je rezultat istraživanja na projektu: “Usklađivanje prava Srbije sa pravom Evropske unije“, koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Nišu u periodu 2013-2020. godine.

Rezime: Odnos prava i stvarnosti nalazi se na samom nivou primene prava, jer te iste primene neće biti ukoliko se pravo svojom sadržinom suprotstavlja stvarnosti. Tada nije moguće primeniti pravo, a ono je stvoreno isključivo za primenu. Postoji više ravni neslaganja prava sa stvarnošću, a jedna od najčešćih je „nepromišljenost“ zakonopisca kada stvara pravnu normu, koja usput i obavezuje, jer pravna norma nije stvorena zbog „razgovora“ već je imperativnog karaktera. Na taj način onome ko je u odnosu na državu u statusu podređenog upućena je zapovest koju mora da izvrši.
Ta pomenuta „nepromišljenost“ vezana je najpre za realne mogućnosti, koje i čine samu stvarnost, tog datog društva, a potom i za same vrednosti koje se na taj način iz pravnog sistema, kao normativnog dela pravnog poretka, prenose u stvarnost.

Ključne reči: Pravo. – Stvarnost. – Vrednost. – Mogućnost. – Potreba.

Estetika i pravo

UDK: 340.12

ESTETIKA I PRAVO
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu u penziji.

Rezime: Estetika pripada tradicionalnoj grani filozofije – aksiologiji, koja se zajedno sa etikom bavi vrednostima. Razlika između ove dve „podgrane“ aksiologije sastoji se u tome što se estetika bavi umetnošću kao posebnim oblikom ljudskog stvaralaštva, tj. pojmovima lepog i skladnog, što nije slučaj sa etikom koja se bavi izučavanjem morala, tj. pojmovima dobrog i ispravnog. Može se ustvrditi kako ukrštanjem sile sa pravom nastaje civilizacija, a ukrštanjem etike sa estetikom kultura.
Naročito savremeno pravo teži ka srazmernosti i skladu. Srazmernost je oznaka za pravdu, koja kao najviša vrednost nije samo istinita već i lepa zbog svoje istinitosti i skladnosti. Takva lepota je neuporedivo važnija od lepote tehničke ispravnosti prava, koja je od pravničkog zanata do vrhunske umetnosti uzdignuta znatno kasnije, i ne mora da bude istinita uprkos estetičnosti kojom ispravnost može da zaseni ljudski um.
Pravo je estetsko kad je skladno sastavljeno i izloženo na pravni ili neki drugi prigodan način, dok pravna estetika nastaje kao nužna posledica razvoja i brušenja pravne misli sačuvane u pravničkim tekstovima i izrekama. Ta nepresušna želja za lepim je najuspešnije pretočena u nekoliko svetski poznatih zakonika. Oni pokazuju da je ljudski rod oduvek težio ne samo ka dostizanju istinitosti i ispravnosti, već i lepote. Takvo nastojanje da pravo ne bude samo istinito i ispravno, već i skladno u smislu lepog i pravednog, traje do danas. Ono je živo svedočanstvo o mogućnostima ljudske civilizovanosti.

Ključne reči: Estetika. – Istinitost. – Ispravnost. – Srazmernost. – Sklad. – Pravda. – Pravo.

Primena vrednosti tokom primene prava

UDK 340.131

PRIMENA VREDNOSTI TOKOM PRIMENE PRAVA
Dr Marko Trajković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
Rad je rezultat istraživanja na projektu: “Usklađivanje prava Srbije sa pravom Evropske unije“, koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Nišu u periodu 2013 – 2019. godine.

Rezime: Razlika između vrednosti i primene prava i razlika između propisanog, odnosno onoga što je zapovednim tonom ispisano u zakonima i sama primena zakona predstavlja kamen spoticanja i klizavu nizbrdicu za svaki pravni sistem. Dakle, nije dovoljno samo „ceremonijalno“ ukazati na vrednosti odnosno zabeležiti te vrednosti u zakonima, već je neophodno i njihovo sprovođenje odnosno stavljanje u „pogon“. Društvo i država moraju da svojim snagama obezbede sprovođenje zakona za koje se pretpostavlja, doduše ta je pretpostavka oboriva, da u sebi nose vrednosti.
Sam niz vrednosti govori o sopstvenom značaju, odnosno i samo pravo kao vrednost mora da se ostvari da bi se ostvarila njegova primarna uloga, a to je prema Gustavu Radbruhu (Gustav Radbruch) da služi pravdi. Mada bi „oprezniji“ pravnik rekao da je zadatak vrednosti koje su našle svoje mesto u zakonima da služe održanju konkretnog pravnog poretka.

Ključne reči: Pravo. – Vrednosti. – Primena. – Jeste. – Treba.

O pravdi i pravu

UDK: 340.12
340.114

O PRAVDI I PRAVU1)
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Pravda i pravo predstavljaju postojanu temu ljudskog razmišljanja. Ta tema do danas nije iscrpljena. Od davnina postoje shvatanja koja pravdu u celosti razdvajaju od prava, kao i shvatanja koja pravdu i pravo u celosti poistovećuju. U oba slučaja njihova veza, ili njeno odsustvo, često se objašnjava moralnim razlozima. Na taj način se moral dovodi u vezu sa pravdom i pravom, bilo da su pravda i pravo razdvojeni bilo da su izjednačeni. Nijedno od pomenuta dva karakteristična shvatanja nije tačno zbog svoje isto takve karakteristične jednostranosti. Tačno je da pravda nije isto što i pravo. Tačno je i da pravo nije isto što i pravda. Ali, tačno je i to da se ovi normativno-regulatorni sistemi ukrštaju i zajedno sačinjavaju jedan isečak koji se može nazvati oblašću pravde i prava. Ako se ubroji i moral, kao najstariji regulatorni ljudski sistem, tada se može govoriti o još široj oblasti morala, pravde i prava.
Postoji i treće karakteristično, kompromisno shvatanje po kome su pravda i pravo različite ali povezane pojave. Sama pravda nije dovoljna, kao što ni samo pravo nije dovoljno. Bez spoja pravde i prava, pravda postaje nepouzdana a pravo nasilničko. Potrebno je da pravo bude barem nadahnuto pravdom, kao i da se pravda barem jednim svojim delom preliva u pravo i operacionalizuje u njemu.
O istom odnosu se može govoriti korišćenjem dva drugačija pristupa koji su višeslojni. Prvi je čisto teorijsko-saznajni i tiče se vrednosti koje sadrže pravda i pravo, a vrednosti pravde nisu uvek iste sa vrednostima prava. Pravda daje smisao, opravdanje pravu i predsedava nad njim kao istina nad zabludama i lažima. Ona je vrednost po sebi, naročito kad su istinitost i srazmernost začinjeni milosrđem. U isto vreme, pravda je povezana sa drugim vrednostima (sloboda, ljudsko dostojanstvo, tolerancija, sigurnost, jednakost, red, mir itd). Čak i kad su vrednosti pravde i prava zajedničke, one ni tad nisu ispoljene u jednakoj meri. U oba slučaja pravda je cilj prava, a pravo sredstvo za ostvarivanje pravde. Pravo nije ni zamišljeno da bude pravedno. Ali, i kad jeste pravedno, pravo to nije uvek, već samo izuzetno, tek kad se saobražava vrednostima pravde kao „odgovarajuće“ srazmernosti korišćenjem svojih tehničkih pravnih vrednosti koje dovode do najboljeg mogućeg rezultata. Cilj prava je da bude ispravno, pa tek zatim istinito u smislu pravde i pravičnosti.
Isti odnos pravde i prava može se suženo posmatrati kao veza prirodnog sa pozitivnim pravom. Treba naglasiti da se takav pristup odnosi pre svega na otkrivanje pouzdanog načina za prelivanje prirodnog u pozitivno pravo, što je važnije od ispitivanja vrednosti koje ostvaruju pravda i pravo ili prirodno i pozitivno pravo. Drugi pristup je više tehničko-primenjivački i, u krajnjem, odnosi se na pravičnost kao primenjivačku pravdu, kao neku vrstu spoja pravde i prava u konkretnim slučajevima (zakonskim, sudskim, arbitražnim i drugim). U svima njima se takođe uspostavlja srazmernost pravde kao istine sa saobraznošću prava kao ispravnog sklada sa pravdom. Ali, postoje drugačiji i brojniji primeri koji pokazuju suprotno: da pravo često nije istina, pa čak ni ispravnost, uprkos tome što pravda postoji zbog istine koja oslobađa, a ne zbog prava koje zarobljava. To je teren razobručenog prava i neostvarene pravde.
Između pravde bez ili izvan prava i prava bez ili izvan pravde, obrazuje se zajednička oblast pravde i prava. Takav pristup dozvoljava da se oblast pravde i prava razmatra u svetlu pravnosti pravde i pravednosti prava.
Ključne reči: Pravda. – Istinitost. – Srazmernost. – Pravičnost. – Pravo. – Ispravnost.

Pravo između sociologizma i normativizma

UDK: 340.12
17.01:340

PRAVO IZMEĐU SOCIOLOGIZMA I NORMATIVIZMA
(Rad je rezultat istraživanja na projektu: “Usklađivanje prava Srbije sa pravom Evropske unije“, koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Nišu u periodu 2013-2019. godine)
Dr Marko Trajković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.

Rezime: Svaki pokušaj da pravo odredimo samo putem društvenih činilaca vodi put sociologizma kao krajnosti. Društvo jeste mesto rađanja prava i njegovog života. Međutim, društvo ima i svoje druge regule. Na taj način pravo gubi svoj specifikum koji mu je neophodan kako bi se razlikovalo od običaja i morala. Istovremeno, društvo u sebi ima i nešto čvršće od socioloških zakonitosti, a to je vera koja podupire to društvo koje se i ne može shvatiti bez razuma.
A ako bismo želeli da kao Hans Kelzen (Hans Kelsen), bežeći od metafizike i transcendencije, pokušamo da stubove i temelj prava nađemo samo u čisto normativno-pravnom svetu, bežeći od metafizike završili bismo u čistom misticizmu, koji bi nam odmogao toliko da od njega ne bismo mogli da vidimo ni ono što je pred nama. Pravo ne postoji samo u čisto normativnom svetu, jer neprihvatljiva je kao racionalna postavka prava koje stvara samo sebe. Pravo nastaje u društvu i razlog njegovog postojanja je društvo. Dakle, pravo jeste specifičan društveni fenomen.

Ključne reči: pravo, sociologizam, normativizam, društvo, norma.