Category Archives for "Dr Dragan M. MItrović"

O pravdi i pravu

UDK: 340.12
340.114

O PRAVDI I PRAVU1)
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Pravda i pravo predstavljaju postojanu temu ljudskog razmišljanja. Ta tema do danas nije iscrpljena. Od davnina postoje shvatanja koja pravdu u celosti razdvajaju od prava, kao i shvatanja koja pravdu i pravo u celosti poistovećuju. U oba slučaja njihova veza, ili njeno odsustvo, često se objašnjava moralnim razlozima. Na taj način se moral dovodi u vezu sa pravdom i pravom, bilo da su pravda i pravo razdvojeni bilo da su izjednačeni. Nijedno od pomenuta dva karakteristična shvatanja nije tačno zbog svoje isto takve karakteristične jednostranosti. Tačno je da pravda nije isto što i pravo. Tačno je i da pravo nije isto što i pravda. Ali, tačno je i to da se ovi normativno-regulatorni sistemi ukrštaju i zajedno sačinjavaju jedan isečak koji se može nazvati oblašću pravde i prava. Ako se ubroji i moral, kao najstariji regulatorni ljudski sistem, tada se može govoriti o još široj oblasti morala, pravde i prava.
Postoji i treće karakteristično, kompromisno shvatanje po kome su pravda i pravo različite ali povezane pojave. Sama pravda nije dovoljna, kao što ni samo pravo nije dovoljno. Bez spoja pravde i prava, pravda postaje nepouzdana a pravo nasilničko. Potrebno je da pravo bude barem nadahnuto pravdom, kao i da se pravda barem jednim svojim delom preliva u pravo i operacionalizuje u njemu.
O istom odnosu se može govoriti korišćenjem dva drugačija pristupa koji su višeslojni. Prvi je čisto teorijsko-saznajni i tiče se vrednosti koje sadrže pravda i pravo, a vrednosti pravde nisu uvek iste sa vrednostima prava. Pravda daje smisao, opravdanje pravu i predsedava nad njim kao istina nad zabludama i lažima. Ona je vrednost po sebi, naročito kad su istinitost i srazmernost začinjeni milosrđem. U isto vreme, pravda je povezana sa drugim vrednostima (sloboda, ljudsko dostojanstvo, tolerancija, sigurnost, jednakost, red, mir itd). Čak i kad su vrednosti pravde i prava zajedničke, one ni tad nisu ispoljene u jednakoj meri. U oba slučaja pravda je cilj prava, a pravo sredstvo za ostvarivanje pravde. Pravo nije ni zamišljeno da bude pravedno. Ali, i kad jeste pravedno, pravo to nije uvek, već samo izuzetno, tek kad se saobražava vrednostima pravde kao „odgovarajuće“ srazmernosti korišćenjem svojih tehničkih pravnih vrednosti koje dovode do najboljeg mogućeg rezultata. Cilj prava je da bude ispravno, pa tek zatim istinito u smislu pravde i pravičnosti.
Isti odnos pravde i prava može se suženo posmatrati kao veza prirodnog sa pozitivnim pravom. Treba naglasiti da se takav pristup odnosi pre svega na otkrivanje pouzdanog načina za prelivanje prirodnog u pozitivno pravo, što je važnije od ispitivanja vrednosti koje ostvaruju pravda i pravo ili prirodno i pozitivno pravo. Drugi pristup je više tehničko-primenjivački i, u krajnjem, odnosi se na pravičnost kao primenjivačku pravdu, kao neku vrstu spoja pravde i prava u konkretnim slučajevima (zakonskim, sudskim, arbitražnim i drugim). U svima njima se takođe uspostavlja srazmernost pravde kao istine sa saobraznošću prava kao ispravnog sklada sa pravdom. Ali, postoje drugačiji i brojniji primeri koji pokazuju suprotno: da pravo često nije istina, pa čak ni ispravnost, uprkos tome što pravda postoji zbog istine koja oslobađa, a ne zbog prava koje zarobljava. To je teren razobručenog prava i neostvarene pravde.
Između pravde bez ili izvan prava i prava bez ili izvan pravde, obrazuje se zajednička oblast pravde i prava. Takav pristup dozvoljava da se oblast pravde i prava razmatra u svetlu pravnosti pravde i pravednosti prava.
Ključne reči: Pravda. – Istinitost. – Srazmernost. – Pravičnost. – Pravo. – Ispravnost.

Univerzalistička zamisao globalizma o svetskoj državi, pravu i vladavini prava

UDK: 340.12/.13
342.22

UNIVERZALISTIČKA ZAMISAO GLOBALIZMA O SVETSKOJ DRŽAVI, PRAVU I VLADAVINI PRAVA*
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

*Ovaj članak je rezultat rada na istraživačkom projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu za 2018. godinu pod nazivom „Identitetski preobražaj Srbije“.

Rezime: Univerzalističke zamisli oduvek predstavljaju postojan sadržaj ljudskog razmišljanja o organizovanju sveta i vladanju na sveobuhvatan način. Počev od najstarijih sačuvanih artefakata i kasnijih zapisa, od Sumera i Vavilona do današnjih dana, neprekinuto provejava ideja o blagodetima jednog sveobuhvatnog ustrojstva ljudske zajednice. Nevolja je u tome što je u modernom dobu, a naročito u XIX i XX veku, ta univerzalistička ideja doživela dve suštinski različite interpretacije. Prva je internacionalistička, a druga globalistička. Prva računa sa nužnim razlikama i priznaje ih, dok druga te razlike teži da ukine i svede ih na folklor. Danas se najnovije promene, naročito promene u razvijenim liberalnim demokratskim društvima, odvijaju u znaku zamisli globalizma, a na štetu internacionalizma, znatno kompromitovanog u prvoj polovini XX veka.
Kada je reč o svetskoj državi, očigledno, ona predstavlja posebnu varijantu moderne globalističke zamisli o državi razvijenoj do krajnjih granica u teritorijalnom, personalnom, vlastodržačkom, kulturnom, informatičkom, ekološkom i svakom drugom smislu. Tu korporativističku zamisao o jednoj superdržavi federalnog tipa ili barem jednoj svetskoj vladi dopunjava zamisao o tzv. civilnom društvu kao nekakvoj protivteži nastojanjima svetskih vlastodržaca i brani od nasrtaja na njegove preostale demokratske i autonomne sadržaje.
Kad je reč o svetskom pravu, dovoljno je reći da bi svetska država kao ničim ograničena tvorevina mogla da donosi univerzalno obavezne propise. Ona pravno nikome ne bi odgovarala. Na stvaranju takvog univerzalnog prava odavno se radi. To se i danas čini donošenjem brojnih predloga, zaključaka ili agendi Ujedinjenih nacija (naročito Agenda 21 i 30), istrajavanjem na donošenju drugih globalističkih dokumenata (TTIP, TISA itd), ali i sve raširenijim korišćenjem pravnih transplantata koji ubrzavaju globalizovanje prava.
Kad je reč o svetskoj vladavini prava, nju je teško zamisliti samo kao nekakvu globalnu vladavinu koja počiva na zamislima o tzv. kosmopolitskoj demokratiji, svetskom građaninu i svetskom parlamentu, jer je u centru interesovanja globalista i dalje stvaranje ničim sputane moći svetske države a ne interes njenih budućih atomiziranih građana – državljana. Budući da se radi o privlačnim himerama, postaje sve jasnije da možda sve to nije ni potrebno u slučaju uspostavljanja eugeničke globalne diktature nad ostatkom nekadašnjeg čovečanstva. Ne postoje naznake ili dokazi da bi bilo drugačije. Postoje samo uveravanja u blagodeti jednog sveobuhvatnog ili univerzalnog (kosmopolitskog, u zamislima globalista) ustrojstva ljudske zajednice koja bi trebalo da broji do 300 miliona preživelih članova čovečanstva, barem kako je zapisano na spomeniku poznatom pod nazivom Georgia Guidestone.

Ključne reči: univerzalizam, globalizam, svetska država, pravo, vladavina prava.

Božanstvo i pravo

UDK: 340.12/.13

BOŽANSTVO I PRAVO*
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

* Ovaj članak je rezultat rada na istraživačkom projektu Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu za 2019. godinu pod nazivom „Identitetski preobražaj Srbije“ koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Možda je na pitanje zašto je izabrana upravo ova a ne neka druga tema odgovor sadržan u sledećem: najveća opasnost za većinu nas nije u tome što je naš cilj isuviše visoko i što ga ne dostižemo, nego u tome što je isuviše nisko i što ga dostižemo.
Na osnovu sačuvanih artefakata i najstarijih pravnih spomenika mogu se zamisliti četiri faze u razvoju veze božanstva i prava: prva je pretpostavljena vladavina bogova i božanskih zakona, u kojoj se bogovi ili bog pojavljuju kao tvorci i izvršioci prava nad ljudima; druga je vladavina božjih namesnika, tj. nešto poznatija faza u kojoj bogovi podaruju božanske zakone izabranim pojedincima koji vladaju u ime božanstva i staraju se o sprovođenju prava nad ljudima; treća je prihvaćena i dobro poznata vladavina ljudskih vladara kao stvaralaca i izvršilaca naknadno idealizovanog ljudskog prava, prethodno miropomazanih od strane nekog verskog autoriteta; četvrta je naša sadašnjost koju predstavlja vladavina izabranih laičkih vladara ili predstavničkih organa državne vlasti, koji zasebno ili zajedno stvaraju i sprovode vladavinu svetovnih zakona i prava.
Ali, to nije kraj, jer ljudski vladari postoje, i danas se ponašaju kao da su bogovi. Samo su u senci, izvan javne scene koju oličava zvanična vlast, koja ih sluša, dela po njihovim zapovestima a prikazuje sebe kao ispravnu i pravednu. Dakle, bogovi i vladari i dalje postoje, samo nisu astronauti sa drugih planeta, božji namesnici na zemlji ili miropomazana ljudska bića. Danas su oni skriveni, nevidljivi i skoro nepoznati, dok je pravo postalo još važnije sredstvo za meko sprovođenje vlasti nad ljudima. I samo pravo je postalo neka vrsta božanstva. Malo se toga suštinski promenilo tokom proteklih šest milenijuma.
Novi svetski poredak je 29. januara 1991. godine zvanično najavio tadašnji američki predsednik Džordž Buš Stariji u svom obraćanju američkom Kongresu. I dok jedni smatraju da je reč samo o političkoj frazi, drugi misle da je reč o stvaranju novog feudalnog ili robovlasničkog svetskog poretka, treći o ukidanju sadašnjih država i nacija u korist totalitarne Svetske države ili barem Svetske vlade korporativnog tipa, četvrti o suštinskoj promeni ljudskog bića u duhu eugenike, transhumanizma itd. Jedno je sigurno: globalisti žele da u potpunosti preobraze sve što je vezano za današnje društvo. To uključuje ekonomiju, vladu, zabavu, društvene odnose, porodicu, pa čak i religijska verovanja.

Ključne reči: božanstvo, istorija, pravo, zakonici, vladar, vladavina prava.

Zašto ne postoji proceduralna pravda

UDK: 340.12/.13
340.114

ZAŠTO NE POSTOJI PROCEDURALNA PRAVDA
Dr Dragan M. Mitrović, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Rezime: Od sredine prošlog veka obnovljeno je a zatim pojačano interesovanje za prirodnopravna istraživanja. To je vreme kada su se pojavila nova shvatanja koja zagovaraju postojanje različitih vrsta pravde (korporativne, solidarne, organizacione, međunarodne itd). To važi i za proceduralnu pravdu. Najpoznatiji zagovornici shvatanja o postojanju proceduralne pravde su Dž. Rols i O. Hefe, a zatim L. Fuler, H. Hart, R. Dvorkin, P. Koler, M. Van den Bos i drugi.
Uprkos tome, cilj ovog rada nije da podrži ideju o postojanju proceduralne pravde, za šta se zalažu navedeni pisci, već da je ospori. To će biti pokazano pozivanjem na očigledno: da je pravda sinonim za istinitost, a ne za ispravnost na kojoj pomenuti pisci grade pojam proceduralne pravde. Istinitost se odnosi na ono što jeste, što postoji, a ispravnost na pravilno i precizno izvođenje odgovarajućih postupaka. U protivnom, zasnivanje proceduralne pravde na istinitosti predstavljalo bi svojevrstan contradictio in adiecto nastao brkanjem pravednosti i proceduralnosti.
Budući da se ne radi o istim već povezanim pojmovima, istinitost i ispravnost se ne podudaraju, isto kao što se ne podudaraju pravda i pravo. Nešto što je istinito ne mora da bude ispravno. I obrnuto, nešto što je ispravno ne mora da bude istinito. Očigledno, reč je o odnosu cilja (istinitosti, pravde i pravičnosti) i sredstva (ispravnosti, korektnosti, preciznosti, pouzdanosti itd, rečju solidnosti). Takav odnos istinitosti i ispravnosti, samu ispravnost prikazuje kao sredstvo za pravilnu primenu prava, a tek zatim i u drugom redu kao sredstvo za moguće postizanje pravičnosti u pravu. O pravdi tu ne može biti ni reči. Navedeni odnos pokazuje još nešto: da samo materijalna pravna pravila mogu da budu pravedna, dok to ne može da bude slučaj sa proceduralnim pravilima.
Razmatranje odnosa istinitosti i ispravnosti na primeru stvarno postojeće pravde i stvarno nepostojeće proceduralne pravde, pokreće još jedno važno pitanje: odnosa materijalnih (supstancijalnih) i formalnih (proceduralnih) pravnih pravila. Budući da njih nije moguće jasno i do kraja razgraničiti, to se materijalna pravila koja se odnose na procedure proglašavaju proceduralnim, sve to kako bi se proceduralnim pravilima i pozitivnom pravu pribavio oreol pravednosti. To se ne može prihvatiti kao tačno jer, npr, princip nepristrasnosti ili princip poštenja (fairness), koji se pogrešno smatraju proceduralnim, stvarno pripadaju materijalnom pravu.
U još dubljoj senci nalazi se pitanje odnosa prirodnog i pozitivnog prava. Izgleda da se istrajavanje na postojanju proceduralne pravde može smatrati zakasnelim odgovorom pripadnika pozitivističke jurisprudencije. Neobično je da se za postojanje proceduralne pravde zalažu i pisci koji izvorno pripadaju pravcu prirodnopravne jurisprudencije. Izgleda da je i jednima i drugima cilj da pozitivno pravo prikažu kao pravedno. Samo, u ovom slučaju nije reč o konstruktu već o simulakrumu.
Između istinitosti pravde i ispravnosti procedure nalazi se pravičnost kao mesto povremenog susretanja pravde i procedure. Dakle, proceduralna pravda ne postoji. Ali, pravda postoji, samo ona nije proceduralna, što nije ni pravičnost. Procedura je jedino ispravno sredstvo prava, ali pravo nije jedino ispravno sredstvo pravde.

Ključne reči: pravda, pravičnost, istinitost, ispravnost, proceduralno pravo, proceduralna pravda.