Category Archives for "Evropski sud za ljudska prava"

Mitrevska protiv Severne Makedonije i Potčasov protiv Rusije

POVREDA ČLANA 8. EVROPSKE KONVENCIJE (PRAVO NA POŠTOVANJE PRIVATNOG
I PORODIČNOG ŽIVOTA)

Mitrevska protiv Severne Makedonije
Predstavka broj 20949/21
14. 5. 2024. godine
Podnositeljka predstavke je Mirjana Mitrevska, državljanka Severne Makedonije. Usvojena je kao dete.
Gospođa Mitrevska je 2017. podnela dva zahteva socijalnoj službi u Skoplju tražeći informacije o njenom usvajanju. Tvrdila je da joj je dijagnostikovan depresivni anksiozni poremećaj i poremećaj govora te da su njeni lekari, kako bi videli da li je to stanje nasledno, tražili informacije o istoriji bolesti njene porodice. Takođe je tvrdila da su te informacije bile neophodne „za utvrđivanje slike njene istorije, razvoja i ranog detinjstva”.
Isti je zahtev uputila i Komisiji za usvajanje Ministarstva rada i socijalne politike („Komisija”). I socijalna služba i Komisija naknadno su joj rekli da nije moguće deliti podatke o obavljenim usvojenjima poput njenog jer su oni u skladu sa porodičnim zakonom bili kategorizovani kao službena tajna.
Tužba koju je podnela upravnim sudovima odbijena je 2020. godine po istom osnovu.
Pozivajući se na član 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), podnositeljka predstavke ističe da nije mogla dobiti informacije o svom usvojenju. Tvrdila je da vlasti nisu pokušale uspostaviti ravnotežu između njenog interesa da sazna svoje poreklo, naročito zbog svog zdravlja, i prava njene biološke majke da zadrži informacije o sebi.
Evropski sud je naglasio osetljivost predmetnog pitanja i nije potcenio učinak otkrivanja informacija o usvojenju na sve one kojih se to tiče. Međutim, utvrdilo je da su vlasti odbile zahtev gospođe Mitrevske za informacije o njenom poreklu oslanjajući se samo na relevantno nacionalno pravo, koje sva posvojenja kategorizuje kao „službena tajna”, bez balansiranja suprotstavljenih interesa koji su u igri. To balansiranje treba obuhvatiti vaganje interesa usvojenog deteta da zna informacije od ključne važnosti za njegov ili njen lični život u odnosu na opšti interes, odnosno očekivanja bioloških majki da informacije o njima ne budu objavljene.

Potčasov protiv Rusije
Predstavka broj 33696/19
13. 2. 2024. godine
Podnosilac predstavke je Anton Valerijevič Potčasov, ruski državljanin.
Gospodin Potčasov je bio korisnik Telegrama, aplikacije za razmenu poruka koju je Rusija označila kao „Internet organizator komunikacija” (organizator rasprostraneni˙ informacii v seti Internet). Stoga je po zakonu bio obavezan da čuva sve komunikacijske podatke u trajanju od godinu dana i sadržaj svih komunikacija u trajanju od šest mjeseci i da ih dostavi organima za sprovođenje zakona ili službama bezbednosti u okolnostima određenim zakonom, zajedno sa informacijama potrebnim za dešifrovanje elektronskih poruka ako su šifrovane.
Pozivajući se na član 8. (pravo na poštovanje prepiske) i član 13. (pravo na delotvoran pravni lek), g. Potčasov se žali na zakonske odredbe za pohranjivanje, prosleđivanje i dešifrovanje podataka, te da nije imao efikasan pravni lek za ovu pritužbu na nacionalnom nivou.
Evropski sud je zaključio da osporeno zakonodavstvo koje predviđa zadržavanje internetskih komunikacija svih korisnika, direktan pristup sigurnosnih službi pohranjenim podacima bez odgovarajućih zaštitnih mera protiv zloupotrebe i zahtev za dešifrovanjem šifrirane komunikacije, ne mogu se smatrati neophodnim u demokratskom društvu. U meri u kojoj ovo zakonodavstvo dopušta javnim telima da imaju pristup, na opštoj osnovi i bez dovoljnih zaštitnih mera, sadržaju elektronskih komunikacija, ono narušava samu bit prava na poštovanje privatnog života prema članu 8. Konvencije. Tužena država je stoga prekoračila svaku prihvatljivu slobodu procene u tom pogledu. Prema tome, došlo je do povrede člana 8. Konvencije.

 

 

POVREDA ČLANA 8. EVROPSKE KONVENCIJE (PRAVO NA POŠTOVANJE PRIVATNOG I PORODIČNOG ŽIVOTA)

POVREDA ČLANA 8. EVROPSKE KONVENCIJE (PRAVO NA POŠTOVANJE PRIVATNOG I PORODIČNOG ŽIVOTA)

A. K. protiv Rusije
Predstavka broj 49014/16
od 7. 5. 2024.
Podnositeljka predstavke je A. K., ruska državljanka. Od 2011. godine A. K. je radila kao profesorka muzičkog u državnoj školi za decu s posebnim potrebama u Sankt Peterburgu. U novembru 2014. A. K. je pozvana na sastanak i obaveštena o ,,dosijeu” o njenom privatnom životu koji je pripremila nevladina organizacija ,,Roditelji Rusije” (,,dosije” je preuzet sa društvenih medija i uključivao je, između ostalih slika, slike A. K. kako ljubi druge žene i njeno podizanje srednjeg prsta prema kameri). Zbog ,,njenog propagiranja netradicionalne seksualne orijentacije” i dovođenja učiteljskog poziva na loš glas, zatraženo je da podnese ostavku na svoj položaj. Ona je odbila.
A. K. je 8. decembra 2014. godine školi, između ostalih argumenata, iznela i to da nije bilo prethodnih pritužbi u vezi s njenim ponašanjem. Isti dan je razrešena dužnosti zbog ,,nemoralnih radnji nespojivih sa daljim obavljanjem nastavne delatnosti”.
A. K. se žalila sudu. U aprilu 2015. godine Okružni sud Kirovski u Sankt Peterburgu odbio je njenu tužbu smatrajući valjanim argument škole da neko na poziciji ,,odgajivača dece” ne bi trebalo da sudeluje u nemoralnim aktivnostima. Njene žalbe na ovu odluku bile su neuspešne.
Pozivajući se na član 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i član 14. (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 8, podnositeljka predstavke se žali na odluku o raskidu njenog ugovor zbog seksualne orijentacije.
Evropski sud je istakao da je otkaz na osnovu fotografija koje nisu bile nepristojne krajnje nesrazmeran cilju zaštite morala. Nikakve druge mere škola nije razmotrila u ovoj situaciji. Dalje je istakao da seksualna orijentacija pojedinca ne može biti izolovana od privatnog i javnog izražavanja, koji su zaštićeni elementi privatnog života pojedinca prema članu 8. Objavljivanje fotografija koje prikazuju intimu partnera tokom putovanja ili zabave glavni su deo društvenih medija. Neprijateljska reakcija njenog poslodavca na to što je A. K. učinila bila je vođena nedostatkom prihvatanja njene seksualnosti. Otkaz sa radnog mesta stoga je predstavljao nesrazmerno mešanje u njena prava iz člana 8. koja se temelje samo na njenoj seksualnoj orijentaciji. Stoga je došlo do povrede člana 8. i člana 14. u vezi s članom 8.

Biba protiv Albanije
Predstavka broj 24228/18
7. 5. 2024.
Tokom 2011. godine sin podnosioca predstavke, rođen 6. juna 2000. godine, pohađao je privatnu školu u Tirani ,,Ylber”. U septembru 2011. godine pogođen je u desno oko predmetom iz gumenog katapulta kojim se koristio učenik M. S., koji tada još nije imao četrnaest godina. Sin podnosioca predstavke je usled toga pretrpeo 90-postotni gubitak vida na desnom oku.
Zahtev podnosioca predstavke za naknadu štete podnesen protiv škole zbog teške ozlede koju je zadobio njegov sin domaći sudovi su odbili uz obrazloženje da povredu nije nanela tužena, nego treća strana.
Pozivajući se, između ostalih, na član 8. Evropske konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), podnosilac predstavke se žali da država nije ispunila svoje pozitivne obaveze da zaštiti njegovog sina od nasilja.
U okolnostima ovog predmeta Evropski sud nije bio uveren da je građanski postupak sproveden u ovom predmetu ponudio odgovarajuću zaštitu za predmetnu situaciju, posebno s obzirom na načelo da deca i drugi ranjivi pojedinci imaju pravo na uspešnu zaštitu vlasti. To načelo također je priznato i u Ustavu Albanije.
Evropski sud je utvrdio da građansko pravno sredstvo dostupno podnosiocu predstavke u okolnostima ovog predmeta nije pružilo odgovarajuću zaštitu sinu podnosioca predstavke od napada na njegov fizički integritet te da je način na koji su pravni mehanizmi primenjeni u ovom predmetu bili manjkavi do te mere da su predstavljali povredu obaveze tužene države prema članu 8. Konvencije.

 

ČUTURA PROTIV HRVATSKE

ČUTURA PROTIV HRVATSKE

Predstavka br. 55942/15
10. 1. 2019.

Povreda člana 5.1 EK
Aplikant je Dragan Čutura, hrvatski državljanin.
Predmet se odnosi na njegov prigovor na nedostatak procesnih garancija kada ga je sud uputio u psihijatrijsku bolnicu.
U januarau 2014. godine aplikant je proglašen krivim za ozbiljne pretnje svojim komšijama u stanju mentalnog poremećaja. Već je bio u pritvoru u zatvorskoj bolnici u Zagrebu, a prvostepeni sud naložio je njegovo upućivanje u psihijatrijsku ustanovu jer predstavlja opasnost za druge. Aplikant se bezuspešno žalio na presudu prvostepenog suda.
U aprilu 2014. godine Okružni sud u Zagrebu naložio je njegovo smeštanje u psihijatrijsku bolnicu Vrapče na period od šest meseci, od maja 2014. godine. Bolnica je kasnije zatražila da mu se produži period prisilnog zadržavanja što je Županijski sud odobrio u avgustu 2014. godine, obvezujući ga na još jednu godinu.
Aplikantov otac osporio je tu odluku, naročito navodeći da je advokat dodeljen aplikantu bio neefikasan i da porodica nije bila obaveštena o postupku za njegovo zadržavanje u bolnici. Žalbe oca, uključujući tužbu Ustavnom sudu, su odbijene. Aplikant je dobio uslovni otpust u avgustu 2015. godine.
Pozivajući se na član 5. stav 1. (pravo na slobodu i sigurnost / osobe s nezdravim umom), aplikant prigovara da nije imao odgovarajuće procesne garancije u postupku za prisilno zadržavanje u bolnici. On se takođe žalio na član 6. stav 1. (pravo na pravično suđenje / nezavisan i nepristrani sud) u vezi sa početnim krivičnim postupkom protiv njega.
Evropski sud je naročito utvrdio da je aplikantov advokat bio pasivan i neefikasan, te da domaći sud nije uspeo nadoknaditi nedostatak delotvornog pravnog zastupanja. Procesni zahtevi potrebni za aplikantovo zadržavanje u bolnici stoga nisu ispunjeni i došlo je do povrede Konvencije.

 

MARGARI PROTIV GRČKE

MARGARI PROTIV GRČKE
Predstavka br. 36705/16
20. 6. 2023. godine

Podnositeljica predstavke je Eleni Margari, grčka državljanka.
Gospođa Margari je 2015. godine uhapšena u vezi sa krivičnim delima vezanim za prevaru i falsifikovanje. Slučaj se odnosi na odobrenje javnog tužioca prvostepenog suda u Atini da se objave fotografije i lični podaci sedmoro optuženih – uključujući gospođu Margari – u štampi i na internetu šest meseci nakon podizanja optužnice.
Pozivajući se na član 8. (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) i član 13. (pravo na delotvoran pravni lek) Evropske konvencije, gđa Margari se žali na objavljivanje njene fotografije i ličnih podataka u štampi nakon što je optužena.
Evropski sud je, između ostalog, istakao da iako obaveza da se pribavi pristanak optuženog pre objavljivanja njegove ili njene fotografije i optužbi s kojima se suočava može biti u suprotnosti sa svrhom zakona, podnositeljka predstavke je trebalo da budei obaveštena pre objavljivanja njene fotografije i detalja o nerešenim krivičnim prijavama, budući da činjenica da je predmet krivičnog postupka nije umanjila obim šire zaštite njenog privatnog života koju je uživala kao „obična osoba“. Evropski sud je dalje istakao da podnositeljka predstavke nije imala pravo žalbe na nalog tužioca za objavljivanje njene fotografije i ličnih podataka. Sud je takođe uzeo u obzir argument podnositeljke predstavke da je optužena samo za lakši a ne za teži oblik krivičnog dela pridruživanja kriminalnoj organizaciji. Dok su u nalogu tužioca dovoljno jasno opisana tačna krivična djela za koja je podnositeljka predstavke optužena, u policijskom saopštenju nije napravljena razlika među optuženima. Evropski sud je istakao da je od najveće važnosti da kada se objavljuju osetljivi podaci u kontekstu krivičnog postupka ili u kontekstu istrage krivičnih dela, da ti podaci tačno odražavaju situaciju i optužbe koje se vode protiv optuženog, imajući u vidu i poštovanje pretpostavke nevinosti. Sud je zaključio da mešanje u pravo podnositeljke predstavke na poštovanje njenog privatnog života izazvano nalogom tužioca i saopštenjem policije nije bilo dovoljno opravdano u konkretnim okolnostima slučaja i, bez obzira na polje slobodne procene nacionalnog suda, u takvim stvarima bilo je nesrazmerno legitimnim ciljevima kojima se težilo. Shodno tome, došlo je do povrede člana 8. Konvencije.

 

JAKUTAVIČIJUS PROTIV LITVANIJE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

JAKUTAVIČIJUS PROTIV LITVANIJE
Predstavka br. 42180/19
13. 2. 2024. godine

Podnosilac predstavke je Saulijus Jakutavičijus, državljanin Litvanije.
Predmet se odnosi na odbijanje naknade troškova i izdataka koje je podnosilac predstavke imao u upravno-prekršajnom postupku u kojem je uspešno osporio izrečenu novčanu kaznu zbog vožnje pod uticajem alkohola. Naknadu ovih troškova podnosilac predstavke je tražio u građanskom postupku protiv države.
Pozivajući se na član 6. stav 1. (pravo na pravično suđenje), podnosilac predstavke prigovara da mu je time što mu nisu nadoknađeni izdaci i troškovi povređeno pravo da se efektno brani sam.
Evropski sud je navode podnosioca predstavke razmatrao u kontekstu prava na pristup sudu. U pogledu pitanja da li predmet treba razmatrati prema krivičnom ili građanskom aspektu člana 6. Evropske konvencije zaključak Evropskog suda je da se radi o građanskom aspektu člana 6. Evropske konvencije. Naime, suština pritužbe podnosioca predstavke odnosila se na novčanu tražbinu koja je bila „građanskopravne” prirode. „Građanski dio” postupka ostao je usko povezan s krivičnim delom, a ishod postupka zbog povrede upravnog prava bio je odlučujući faktor u pogledu novčanih očekivanja podnosioca predstavke.
U meritumu stvari Evropski sud je istakao da je u relevantno vreme domaće pravo predviđalo naknadu troškova nastalih u upravno-prekršajnim postupcima samo u slučajevima u kojima je utvrđeno da su relevantna javna tela ili službenici postupili nezakonito. Evropski sud, uzimajući u obzir prilično neuobičajene okolnosti predmetnog incidenta i postupke podnosioca predstavke koji su znatno pridoneli odluci policije da ga novčano kazni, nije mogao utvrditi da je on bio prisiljen snositi greške državnih vlasti ili da se nalazi domaćih sudova u tom smislu mogu okarakterisati kao očito pogrešni ili proizvoljni. Sud je zaključio da nema osnove da utvrdi da je, u okolnostima ovog predmeta, činjenica da je podnosilac zahteva morao snositi vlastite troškove u postupku zbog povrede upravnog prava ograničila njegovo pravo na pristup sudu u tolikoj meri da je narušena sama bit tog prava.

 

PAPARIGOPULOS PROTIV GRČKE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

PAPARIGOPULOS PROTIV GRČKE
Prestavka br. 61657/16
30. VI 2022. godine

Aplikant je Joanis Doroteos Paparigopulos, grčki državljanin.
Predmet se tiče sudskog postupka za utvrđivanje očinstva aplikantove kćerke.
Pred Evropskim sudom aplikant navodi da je činjenica da mu nije pružena mogućnost da sam svojevoljno prizna očinstvo njegove kćerke – dok se podvrgnuo DNK testiranju – imala za posledicu da mu se ograniče njegova roditeljska prava. On tvrdi da su roditeljska prava ,,potpuna” samo u slučaju kada je roditeljstvo samovoljno priznato i da mu sudsko utvrđivanje očinstva, kojem se, kako kaže, protivio, ne dozvoljava da u potpunosti ostvaruje roditeljska prava ukoliko se oba roditelja o tome ne usaglase.
Pozivajući se na član 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života) samostalno i u vezi sa članom 14 (zabrana diskriminacije), aplikant se žali da je bio diskriminiran vis-a-vis detetove majke.
Pozivajući se na član 6 (pravo na pravično suđenje), takođe se žali da dužinu postupka, koji je započet 2007. godine, a okončan je 2016. godine.
Evropski sud je primetio da domaće pravo aplikantu u relevantno vreme ne bi dopuštalo vršenje roditeljskog staranja čak i ako bi to bilo najbolje za interes deteta. Takođe, nije mogao dobiti sudski nalog da nadvlada majčino uskraćivanje pristanka na zajedničko roditeljsko staranje, iako nije osporila njegovo roditeljstvo. Po mišljenju Suda, Vlada nije na odgovarajući način objasnila zašto je bilo potrebno, u vreme nastanka događaja, da domaći zakon propiše takvu razliku u postupanju između očeva i majki dece rođene izvan braka i dece rođene u braku. Sud je smatrao da nije postojao razuman odnos proporcionalnosti između onemogućavanja aplikantovog vršenja roditeljskog staranja i cilja kojem se težilo, koji je trebalo da štiti najbolje interese dece rođene izvan braka.
Sud je dalje naveo da je postupak trajao devet godina i četiri mjeseca te da argumenti koje je iznela Vlada ne mogu objasniti takvo kašnjenje. S obzirom na pozitivnu obavezu postupanja sa posebnom pažnjom u takvim slučajevima, Sud je smatrao da se dužina postupka ne može smatrati razumnom. Sud je utvrdio kršenje člana 8. Konvencije.

 

AKAD PROTIV TURSKE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

AKAD PROTIV TURSKE
(Predstavka broj 1557/19)
21. 6. 2022.

Aplikant je Muhamed Fazi Akad, sirijski državljanin rođen 1997. godine. Stigao je u Tursku sa svojom porodicom 2014. godine, nakon što je napustio Siriju zbog građanskog rata. Proveo je godinu dana u izbegličkom kampu Gazijantep pre nego što se preselio u Istanbul i dobio status „privremene zaštite”. Izdata mu je lična karta za strance.
Aplikantov otac je 15. avgusta 2015. godine otputovao u Nemačku, gde mu je odobren izbeglički status. Tamo su mu se 2017. godine pridružili članovi porodice uz vizu za spajanje porodice. Aplikantu nije odobreno da ih prati jer je do tada postao punoletan.
Aplikanta su 19. juna 2018. godine, dok je pokušavao da uđe u Grčku, uhapsili turski žandarmi, jedan kilometar od rijeke Merič, koja označava granicu između Turske i Grčke. Turske vlasti su ga 21. juna 2018. prebacile u Siriju. Aplikant je naveo da su ga čim je prešao granicu sa Sirijom uhapsila dva naoružana militanata organizacije Al Nasra i odvela ga u zgradu, verovatno u Alepu, gde su ga ispitali. Izjavio je da su ga tukli i da se bojao za svoj život. On je nakon toga pušten pod uslovom da ne napusti grad Alep.
Nakon toga, 15. jula 2018. godine, aplikant je ponovo ušao u Tursku. Odatle je otputovao u Nemačku, gde je podneo zahtev za azil.
Evropski sud je utvrdio dve povrede člana 3 (zabrana nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja): (1) zbog deportovanja aplikanta u Siriju, i (2) zbog vezanja lisicama aplikanta tokom njegovog premeštanja iz Edirnea u Hataj.
Sud je utvrdio da su dokazani značajni razlozi za verovanje da se aplikant suočio sa stvarnim rizikom od postupanja protivnom članu 3. u Siriji i da su ga turske vlasti izložile, sa punim znanjem o činjenicama, riziku od postupanja suprotnom Konvenciji. Takođe je smatrao da je stavljanje lisica na aplikanta – u paru sa drugim neoženjenim Sirijcima tokom putovanja autobusom koje je trajalo oko 20 sati – predstavljalo ponižavajuće postupanje.
Evropski sud je utvrdio i kršenje člana 13. (pravo na efikasan pravni lek) u vezi sa članom 3. zbog nemogućnosti aplikanta da ospori svoj premeštaj u Siriju. Sud je konstatovao da su turske vlasti uskratile aplikantu mogućnost da iskoristi pravne lekove dostupne po turskom zakonu kako bi osporio njegov prisilni povratak u Siriju.
Utvrdio je i kršenje člana 5. st. 1, 2, 4. i 5. (pravo na slobodu i sigurnost). Sud je utvrdio da je aplikant bio lišen slobode od trenutka hapšenja na grčkoj granici u Meriču do njegove deportacije u Siriju. Istakao je da pravne garancije predviđene domaćim zakonom u vezi sa pritvaranjem osoba koje se suočavaju sa proterivanjem nisu ispoštovane.

 

ŠKOBERNE PROTIV SLOVENIJE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ŠKOBERNE PROTIV SLOVENIJE
(Predstavka broj: 19920/20)
15. II 2024.

Podnosilac predstavke je Milko Škoberne, slovenački državljanin. On je bivši sudija Okružnog suda.
Predmet se odnosi na postupak protiv g. Škobernea i njegovu kasniju osudu za primanje mita. Dvojica njegovih saoptuženih priznala su krivicu pred sudijom koji je postupao i koji nastavlja da postupa u njegovom slučaju. Uskraćena mu je mogućnost da im postavlja pitanja na sudu. Podaci o njegovom telekomunikacionom saobraćaju i podaci o lokaciji takođe su bili deo dokaza za osuđujuću presudu.
Pozivajući se na član 6 (pravo na pravično suđenje) i član 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), g. Škoberne se posebno žali da je prvostepeni sud odbio da dozvoli ispitivanje dva svedoka (saoptuženika), te na zadržavanje njegovih telekomunikacionih podataka.
Sud je zaključio da je došlo do povrede člana 6. st. 1. i 3. tačka (d) (pravo na pravično suđenje/pravo na ispitivanje svedoka) Evropske konvencije. Sud je primetio da je postupak protiv podnosioca zahteva i njegovih saoptuženih razdvojen nakon što su saoptuženi priznali krivicu i da je podnosiocu predstavke uskraćena mogućnost da im postavlja pitanja pred sudom u odvojenom postupku protiv njega koji je usledio. Takođe, domaći sudovi nisu pružili dovoljno razloga za odbijanje pozivanja saoptuženih kao svedoka. Podnosiocu predstavke je bila uskraćena mogućnost delotvornog iznošenja i oslanjanja na iskaze svedoka u argumentovanju svog slučaja, a što je dovelo do nepravičnog postupka.
Iako u Sloveniji sada mogu biti zadržani samo telekomunikacioni podaci potrebni za naplatu i oni za komercijalne svrhe, u vreme kada je podnosilac predstavke osuđen pružaoci komunikacionh usluga bili su dužni sistemski i neselektivno čuvati takve podatke u periodu od 14 meseci. Sud je smatrao da takvo zadržavanje nije ostalo unutar granica onoga što je neophodno u demokratskom društvu. Posledično, zadržavanjem, pristupom i obradom podataka u kontekstu krivičnog postupka protiv podnosioca predstavke povređeno je njegovo pravo na privatnost zaštićeno članom 8. EK.

 

1 2 3 … 12