AKAD PROTIV TURSKE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

AKAD PROTIV TURSKE
(Predstavka broj 1557/19)
21. 6. 2022.

Aplikant je Muhamed Fazi Akad, sirijski državljanin rođen 1997. godine. Stigao je u Tursku sa svojom porodicom 2014. godine, nakon što je napustio Siriju zbog građanskog rata. Proveo je godinu dana u izbegličkom kampu Gazijantep pre nego što se preselio u Istanbul i dobio status „privremene zaštite”. Izdata mu je lična karta za strance.
Aplikantov otac je 15. avgusta 2015. godine otputovao u Nemačku, gde mu je odobren izbeglički status. Tamo su mu se 2017. godine pridružili članovi porodice uz vizu za spajanje porodice. Aplikantu nije odobreno da ih prati jer je do tada postao punoletan.
Aplikanta su 19. juna 2018. godine, dok je pokušavao da uđe u Grčku, uhapsili turski žandarmi, jedan kilometar od rijeke Merič, koja označava granicu između Turske i Grčke. Turske vlasti su ga 21. juna 2018. prebacile u Siriju. Aplikant je naveo da su ga čim je prešao granicu sa Sirijom uhapsila dva naoružana militanata organizacije Al Nasra i odvela ga u zgradu, verovatno u Alepu, gde su ga ispitali. Izjavio je da su ga tukli i da se bojao za svoj život. On je nakon toga pušten pod uslovom da ne napusti grad Alep.
Nakon toga, 15. jula 2018. godine, aplikant je ponovo ušao u Tursku. Odatle je otputovao u Nemačku, gde je podneo zahtev za azil.
Evropski sud je utvrdio dve povrede člana 3 (zabrana nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja): (1) zbog deportovanja aplikanta u Siriju, i (2) zbog vezanja lisicama aplikanta tokom njegovog premeštanja iz Edirnea u Hataj.
Sud je utvrdio da su dokazani značajni razlozi za verovanje da se aplikant suočio sa stvarnim rizikom od postupanja protivnom članu 3. u Siriji i da su ga turske vlasti izložile, sa punim znanjem o činjenicama, riziku od postupanja suprotnom Konvenciji. Takođe je smatrao da je stavljanje lisica na aplikanta – u paru sa drugim neoženjenim Sirijcima tokom putovanja autobusom koje je trajalo oko 20 sati – predstavljalo ponižavajuće postupanje.
Evropski sud je utvrdio i kršenje člana 13. (pravo na efikasan pravni lek) u vezi sa članom 3. zbog nemogućnosti aplikanta da ospori svoj premeštaj u Siriju. Sud je konstatovao da su turske vlasti uskratile aplikantu mogućnost da iskoristi pravne lekove dostupne po turskom zakonu kako bi osporio njegov prisilni povratak u Siriju.
Utvrdio je i kršenje člana 5. st. 1, 2, 4. i 5. (pravo na slobodu i sigurnost). Sud je utvrdio da je aplikant bio lišen slobode od trenutka hapšenja na grčkoj granici u Meriču do njegove deportacije u Siriju. Istakao je da pravne garancije predviđene domaćim zakonom u vezi sa pritvaranjem osoba koje se suočavaju sa proterivanjem nisu ispoštovane.

ŠKOBERNE PROTIV SLOVENIJE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ŠKOBERNE PROTIV SLOVENIJE
(Predstavka broj: 19920/20)
15. II 2024.

Podnosilac predstavke je Milko Škoberne, slovenački državljanin. On je bivši sudija Okružnog suda.
Predmet se odnosi na postupak protiv g. Škobernea i njegovu kasniju osudu za primanje mita. Dvojica njegovih saoptuženih priznala su krivicu pred sudijom koji je postupao i koji nastavlja da postupa u njegovom slučaju. Uskraćena mu je mogućnost da im postavlja pitanja na sudu. Podaci o njegovom telekomunikacionom saobraćaju i podaci o lokaciji takođe su bili deo dokaza za osuđujuću presudu.
Pozivajući se na član 6 (pravo na pravično suđenje) i član 8 (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), g. Škoberne se posebno žali da je prvostepeni sud odbio da dozvoli ispitivanje dva svedoka (saoptuženika), te na zadržavanje njegovih telekomunikacionih podataka.
Sud je zaključio da je došlo do povrede člana 6. st. 1. i 3. tačka (d) (pravo na pravično suđenje/pravo na ispitivanje svedoka) Evropske konvencije. Sud je primetio da je postupak protiv podnosioca zahteva i njegovih saoptuženih razdvojen nakon što su saoptuženi priznali krivicu i da je podnosiocu predstavke uskraćena mogućnost da im postavlja pitanja pred sudom u odvojenom postupku protiv njega koji je usledio. Takođe, domaći sudovi nisu pružili dovoljno razloga za odbijanje pozivanja saoptuženih kao svedoka. Podnosiocu predstavke je bila uskraćena mogućnost delotvornog iznošenja i oslanjanja na iskaze svedoka u argumentovanju svog slučaja, a što je dovelo do nepravičnog postupka.
Iako u Sloveniji sada mogu biti zadržani samo telekomunikacioni podaci potrebni za naplatu i oni za komercijalne svrhe, u vreme kada je podnosilac predstavke osuđen pružaoci komunikacionh usluga bili su dužni sistemski i neselektivno čuvati takve podatke u periodu od 14 meseci. Sud je smatrao da takvo zadržavanje nije ostalo unutar granica onoga što je neophodno u demokratskom društvu. Posledično, zadržavanjem, pristupom i obradom podataka u kontekstu krivičnog postupka protiv podnosioca predstavke povređeno je njegovo pravo na privatnost zaštićeno članom 8. EK.

PISANSKI PROTIV HRVATSKE

ALPERIN PROTIV UKRAJINE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

ALPERIN PROTIV UKRAJINE
(Predstavka broj: 41028/20)
10. X 2024.

Podnosilac predstavke je Vadim Oleksandrovič Alperin, sa dvojnim državljanstvom Ukrajine i Izreala, rođen 1972. godine i živi u Odesi (Ukrajina).
Predmet se tiče hapšenja g. Alperina 27. novembra 2019. godine zbog sumnje da je organizovao lanac krijumčarenja, koji je obuhvatao carinske službenike, za uvoz tekstila i ostalih proizvoda i njihovo carinjenje po nižim tarifama. On je pušten uz jemstvo ubrzo nakon hapšenja. Krivični postupak protiv njega je okončan 2023. godine, a žalbeni postupak na donetu odluku je u toku.
Pozivajući se na član 5. st. 1. i 3. (pravo na slobodu i sigurnost) podnosilac predstavke se žali da je njegovo lišenje slobode, bez prethodne sudske naredbe, bilo nezakonito i da sudovi nisu u dovoljnoj meri obrazložili svoje odluke o određivanju pritvora i da su iznos jemstva previsoko postavili (2.330.000 evra).
Pozivajući se na član 1. Protokola br. 1 (zaštita imovine), on se žali da mu je oduzeta polovina datog jemstva, jer se nije povinovao obavezi predaje svog izraelskog pasoša, bez obzira što je nadležnim organima objasnio da je izgubio ovaj dokument. Na kraju, on tvrdi, pozivajući se na član 18 (granice korišćenja ograničenja prava) da su sva navedena kršenja njegovih prava imala skriveni motiv, odnosno da se pokaže da se institucije bore protiv korupcije i organizovanog kriminala.
U pogledu navoda vezanih za član 5. Konvencije, Evropski sud je, između ostalog, istakao da je podnosilac predstavke propustio da pruži relevantne dokaze u prilog svojoj pritužbi, te da Sud nije uveren da je hapšenje podnosioca predstavke bez prethodnog sudskog naloga bilo nezakonito ili proizvoljno. Ovaj deo predstavke je proglašen nedopuštenim. U vezi sa iznosom jemstva Evropski sud je, između ostalog, istakao da podnosilac predstavke nije dostavio nikakve informacije koje bi ukazivale na to da je imao poteškoće u pronalaženju novca za jemstvo. Okolnosti predmeta ne ukazuju na to da je domaći sud odredio jemstvo u iznosu koji nije u skladu sa zahtevima člana 5. stav 3. Konvencije. Što se tiče prigovora koji se odnosi na odluku o povećanju iznosa jemstva Sud je primetio da nema dokaza da je podnosilac predstavke bio stavljen u pritvor na osnovu te odluke ili zbog toga što se nije pridržavao uslova jemstva. Takođe nije dokazao bilo kakve nepotrebne poteškoće u pronalaženju dodatnog novca za jemstvo. Ovaj deo predstavke je odbačen kao očigledno neosnovan.
U vezi sa oduzimanjem jemstva u kontekstu prava na imovinu Evropski sud je istakao da je oduzimanje jemstva rezultat potpuno kontradiktornog postupka tokom kojeg je podnosilac predstavke mogao izneti svoje argumente. Domaći su sudovi pomno ispitali relevantna pitanja, a žalbeno veće je iscrpno obrazložilo svoju odluku. Evropski sud nije našao razloge da se ne složi sa mišljenjem domaćeg suda da je podnosilac predstavke trebao shvatiti da bi nepredavanje svih međunarodnih putnih isprava koje bi mu omogućile prelaz državne granice potencijalno dovelo do povrede njegovih obaveza. Stoga se od njega razumno očekivalo da učini sve što je moguće kako bi uverljivo pokazao da je u dobroj veri ispunio sve obaveze koje su mu postavljene. Što se tiče iznosa jemstva koji je oduzet, Sud primećuje da je žalbeno veće izvršilo temeljnu procenu ovog pitanja i pružilo dovoljno razloga za svoju odluku, ograničivši oduzimanje polovine iznosa jamčevine iz razloga proporcionalnosti. Evropski sud je zaključio da je odluka o oduzimanju dela jemstva uspostavila „pravičnu ravnotežu“ između zahteva opšteg interesa zajednice i zahteva prava podnosioca predstavke u okolnostima slučaja. Prema tome, nije došlo do povrede člana 1. Protokola br. 1.

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

MARIJA SOMOĐI PROTIV MAĐARSKE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

MARIJA SOMOĐI PROTIV MAĐARSKE
(Predstavka broj: 15076/17)
16. V 2024.

Podnositeljka predstavke je Marija Somođi, mađarska državljanka.
Predmet se odnosi na građanski postupak za klevetu pokrenut protiv podnositeljke predstavke, jer je na svom Fejsbuk profilu podelila objavu trećeg lica koje poziva stanovnike Tata da učestvuju u demonstracijama protiv opštine, jer je prodala lokalnom biznismenu jednu od svojih zgrada po ceni koja je bila niža od tržišne, a koji je potom opštini istu zgradu iznajmio po navodno preteranoj ceni zakupnine. Podnositeljki predstavke je naloženo da plati odštetu zbog povrede prava opštine.
Podnositeljka predstavke se žali da je odlukom nacionalnih sudova i njenim novčanim kažnjavanjem prekršen član 10. Konvencije (sloboda izražavanja).
Evropski sud je istakao da je izjava za koju je podnositeljka predstavke proglašena odgovornom bila usmerena na ponašanje opštinske uprave. Tužioci u domaćim postupcima bili su opština Tata i zajednička opštinska kancelarija Tata. Pobijana prodaja nije se odnosila na imovinu u privatnom vlasništvu ili direktne ekonomske aktivnosti, već na upravljanje imovinom u opštinskom vlasništvu i korišćenje javnih sredstava. Bez obzira na obrazloženje domaćih sudova, Evropski sud nije bio uveren da je opština imala „interes da zaštiti svoj komercijalni uspeh i održivosti“, bilo da je to u „korist akcionara i zaposlenih“ ili „za šire ekonomsko dobro“. Evropski sud je takođe istakao da se ne može reći da su njeni članovi bili „lako prepoznatljivi“ s obzirom na to da se ni izvorna objava koju je podelila podnositeljka predstavke ni njen komentar nisu odnosili na navodno pogrešno postupanje bilo kojeg identifikovanog ili prepoznatljivog službenika. U svakom slučaju, tužbu za klevetu pokrenule su pravne osobe a ne njihovi pojedinačni članovi. Evropski sud je zaključio da građanski postupak zbog klevete koji je pokrenula opština Tata protiv podnositeljke predstavke nije sledio nijedan od legitimnih ciljeva navedenih u stavu 2. člana 10. Konvencije. Utvrdio je povredu člana 10. Konvencije.

FOND DŽ. POL GETI I DRUGI PROTIV ITALIJE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

FOND DŽ. POL GETI I DRUGI PROTIV ITALIJE
(Predstavka br. 35271/19)
2. 5. 2024.

Podnosioci predstavke su Dž. Pol Geti trust, neprofitni fond registrovan u SAD i 14 američkih državljana koji žive u Los Anđelesu i predstavljaju upravni odbor Fonda Dž. Pol Geti.
Predmet se odnosi na nalog za konfiskaciju, koji su izdale italijanske vlasti, u cilju povraćaja “Pobedničke mladosti” (poznata još kao Atleta di Fano ili Lisippo di Fano) bronzane statue koja datira iz klasičnog grčkog perioda (300-100. p.n.e.) koja se pripisuje klasičnom grčkom vajaru Lizipu (Lysippus). Statua, koju je navodno ilegalno kupio Fond Dž. Pol Geti, trenutno se nalazi u muzeju Vila Geti u Malibuu (Kalifornija, SAD). Italijanske vlasti su delovale zbog povraćaja navodno nezakonito izvezenog dela kulturne baštine.
Pozivajući se na član 1. Protokola br. 1 (zaštita imovine) uz Evropsku konvenciju, podnosioci predstavke navode da je nalog za konfiskaciju bio nezakonit, jer nije bio zakonski predvidiv, da statua nije deo italijanske kulturne baštine, pa je cilj konfiskacije bio nelegitiman i da im je nalog za konfiskaciju nametnuo prevelik teret.
Evropski sud je ponovio da je zaštita kulturnog i umetničkog nasleđa jedne zemlje legitiman cilj u smislu Konvencije. Nadalje, napomenuo je da je nekoliko međunarodnih instrumenata naglasilo važnost zaštite kulturnih dobara od nezakonitog izvoza, kao što je UNESCO-va konvencija iz 1970. godine o sredstvima za zabranu i sprečavanje nezakonitog uvoza, izvoza i prenosa vlasništva nad kulturnim dobrima, UNIDROIT konvencija o ukradenim ili ilegalno izvezenim kulturnim dobrima iz 1995. godine, Direktiva 2014/60/EU o vraćanju kulturnih objekata nezakonito uklonjenih sa teritorije države članice i Uredba 116/2009/EZ o izvozu kulturnih dobara.
Što se tiče zaštite koju pruža Konvencija, Evropski sud je smatrao da se legitimitet državnih mera ne može dovesti u pitanje, budući da su usmerene na zaštitu kulturnog nasleđa od nezakonitog izvoza iz zemlje porekla ili na osiguranje njenog povraćaja i vraćanja u nju u slučajevima kada se nezakonita radnja ipak dogodila, u oba slučaja s ciljem da se na najefikasniji način omogući široki javni pristup umetničkim delima.
Evropski sud je dalje zaključio da je, posebno, zbog nemara ili loše vere Fonda Dž. Pol Geti u kupovini statue, uprkos tome što je bio svestan potraživanja italijanske države i njenih napora da je povrate, nalog za konfiskaciju bio srazmeran cilju da se osigura povratak objekta koji je bio deo italijanske kulturne baštine.

NAUMENKO I SIA RIX SHIPPING PROTIV LETONIJE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

NAUMENKO I SIA RIX SHIPPING PROTIV LETONIJE
(Predstavka br. 50805/14)
23. 6. 2022.

Aplikanti su SIA RIX Shipping, društvo sa ograničenom odgovornošću sa sedištem u Letoniji, i njen vlasnik, Andrej Naumenko, ruski državljanin rođen 1973. godine koji živi u Rigi.
Predmet se odnosi na raciju u ranim jutarnjim satima 28. januara 2014. godine u poslovnim prostorijama kompanije aplikanta i zaplenu velikog broja dokumenata i elektronskih datoteka. Sudija Okružnog suda grada Rige Vidzeme odobrio je zahtev za izvođenje nenajavljene operacije u kontekstu istrage protiv Nacionalne asocijacije letonskh brodskih posrednika i brodskih agenata (“NALSA”) zbog sumnje da je prekršila zakon o konkurenciji. Antimonopolsko telo je naknadno kaznilo NALSA-u zbog postavljanja minimalne ili fiksne cene za svoje članove za usluge koje pružaju brodski agenti.
Pozivajući se na član 8. (pravo na poštovanje doma i prepiske), aplikanti navode da su pretres i zaplena bili nezakoniti i neproporcionalni i da su uspostavljene proceduralne garancije bile nedovoljne.
Evropski sud je, između ostalog, istakao da uzimajući u obzir činjenicu da prvi aplikant nije u dovoljnoj meri pokazao da je bio lično i direktno pogođen bilo radnjom koju je antimonopolsko telo sprovelo u poslovnim prostorijama drugog aplikanta ili sudskom revizijom koju je izvršio predsednik Okružnog suda, nalazi da nije bilo mešanja u njegova prava prema članu 8. Konvencije. To, međutim, ne bi trebalo sprečiti Sud da u svojoj široj oceni osnovanosti aplikacije uzme u obzir interes drugog aplikanta da zaštiti svoje “službenike”, “zaposlene” i “druga lica” s obzirom na širok opseg sudskog ovlašćenja u ovom slučaju. Pritužba prvog aplikanta je nespojiva ratione personae sa odredbama Konvencije u smislu člana 35. stav 3. (a) te je odbačena.
U pogledu drugog aplikanta Evropski sud je, između ostalog, istakao da je u ovom slučaju, sudija Okružnog suda pregledao materijal predmeta koji mu je predočen i da je smatrao da su procesne radnje u odnosu na drugog aplikanta bile neophodne. Štaviše, uspostavljene su i primenjene dovoljne proceduralne garancije za protivtežu širokoj diskreciji koja je data službenicima Antimonopolskog tela u odnosu na drugog aplikanta. Antimonopolsko telo je bilo u mogućnosti da razgraniči širok obim operacije na ono što je bilo neophodno u specifičnim okolnostima ovog slučaja. Iako je tokom operacije zaplenjena velika količina dokumenata i elektronskih dosijea, oni su pročišćeni kako bi se razrešila zabrinutost drugog aplikanta da se osigura da se zaplene samo dokumenti koji se odnose na to. Drugi aplikant nije potkrepio u kojoj meri su, ako su uopšte, zaplenjeni dokumenti ili elektronski podaci koji nisu u vezi sa poslom. Konačno, drugi aplikant je bio u mogućnosti da dobije sudsko preispitivanje od predsednika Okružnog suda. S obzirom na polje slobodne procene ostavljeno vlastima osporeno mešanje u prava drugog aplikanta bilo je srazmerno cilju kojem se težilo. Dakle, nije došlo do povrede člana 8. Konvencije.

MAROSLAVAC PROTIV HRVATSKE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

MAROSLAVAC PROTIV HRVATSKE
(Predstavka broj 64806/16)
13. 2. 2024.

Podnositeljka je 2001. godine kupila poslovni prostor po ceni od otprilike 360.000 evra te je u razdoblju od 2001. do 2006. godine isti knjižila kao odbitak poreza na dobit, ali po znatno većoj vrednosti. U junu 2007. godine poreske vlasti započele su poreski inspekcijski nadzor poslovanja podnositeljke za razdoblje od 2003. do 2006. godine. Tokom tog postupka utvrđeno je da je podnositeljka kroz revalorizaciju (povećanje) vrednosti poslovnog prostora i amortizaciju u poreskoj prijavi prikazala manju dobit za 2001, 2002. i 2003. godinu, što je protivno domaćem pravu. Stoga je prijavljene iznose poreza na dobit za 2003. godinu trebalo povećati za 1.4 milion kuna.
Tokom postupaka pred domaćim telima, podnositeljka je tvrdila da je poreski nadzor, koji je formalno sproveden za 2003. godinu (u odnosu na koju nije nastupila zastara), zapravo proširen i na 2001. i 2002. godinu iako je u odnosu na te godine nastupila zastara, ali su ti prigovori odbijeni.
Podnositeljka je pred Evropskim sudom prigovarala da joj je nalaganjem da plati zastarele poreske obaveze povređeno pravo na mirno uživanje vlasništva, da domaća tela nisu dosledno razmotrila njene prigovore te da primena domaćeg prava nije bila predvidljiva.
Odlučujući o tom prigovoru, Evropski sud je prvo naglasio da države imaju široku slobodu prosuđivanja u pogledu obračuna poreskih obaveza. Zatim je ocenio da je poreski nadzor bio sproveden zakonito jer je proširenje nadzora imalo uporište u Opštem poreskom zakonu te Uputstvima o sastavljanju i podnošenju poreske prijave poreza na dobit, koje su bile javno objavljene na Internet stranici Poreske uprave. Nadalje, Evropski sud je prihvatio tvrdnje zastupnice Republike Hrvatske pred tim Sudom da je mogućnost proširenja poreskog nadzora trebala biti predvidljiva podnositeljki, koja je javna beležnica, a ujedno je koristila i usluge profesionalnog knjigovodstva, te da je podnositeljka mogla istaći prigovor protiv proširenja poreskog nadzora. Međutim, ona to nije učinila već je dostavila informacije za 2001. i 2002. godinu.
Nadalje, Evropski sud je ocenio da podnositeljka nije dokazala da je naplata tog poreza ugrozila njenu egzistenciju ili poslovanje njene javnobeležničke kancelarije, pa joj nije nametnut prekomeran individualni teret.
Konačno, Evropski sud je ocenio da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva kojima je mogla osporiti nametnute iznose te da nema naznaka da je postupanje i odlučivanje u njenom predmetu bilo proizvoljno ili očigledno pogrešno.

LENIS PROTIV GRČKE

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

LENIS PROTIV GRČKE
(Predstavka broj: 47833/20)
31. 8. 2023.

Podnosilac zahteva je Amvrosios-Atanasios Lenis, grčki državljanin. U vreme događaja bio je mitropolit Grčke pravoslavne crkve za Kalavritu i Ejaliju. U to vreme grčki parlament je trebao raspravljati o nacrtu zakona kojim se uvodi građanska zajednica istopolnih parova.
Podnosilac predstavke je 4. decembra 2015. godine na svom ličnom blogu objavio članak u kojem je opisao homoseksualizam kao “društveni zločin”, “greh”, a homoseksualce nazvao “ološem društva”, “neispravnim”, “duševnim bolesnicima” te pozvao ljude da pljuju po njima. Tekst je prenelo nekoliko web stranica, medijskih kuća i društvene mreže.
Nekoliko dana kasnije objavio je članak na svom ličnom blogu pod naslovom “Da razjasnimo stvari – Volite grešnika, ali nosite se sa grehom”. U njemu je pojasnio da njegov prethodni članak nije bio podsticanje na nasilje, te da crkva osuđuje greh, ali moli za grešnike. Istakao je da je njegov članak ciljao na političare koji, ne pitajući birače, pokušavaju legalizovati “nemoral u svom najodvratnijem obliku”. Izraz „pljunuti na njih“ korišćen je metaforički u smislu „prezirite ih“.
Zbog objave prvog članka protiv g. Lenisa je podignuta optužnica za javno podsticanje na nasilje ili mržnju prema osobama zbog njihove seksualne orijentacije, te zbog zloupotrebe crkvenog položaja. Prvostepeni sud ga je oslobodio po svim tačkama optužnice, ocenivši da su njegove izjave ciljale na članove parlamenta, a ne na homoseksualne osobe.
Nakon žalbi javnih tužilaca Ejalije i Patrasa, žalbeni sud ga je proglasio krivim. Osuđen je na sedam meseci zatvora, uslovno na tri godine i naloženo je da plati troškove postupka od 240 evra. Žalbeni sud je posebnu važnost pridao redovničkoj službi koju je vršio g. Lenis, kojeg je njegova zajednica sledila i poštovala. Stoga je utvrdio da njegovi stavovi mogu izazvati diskriminaciju i mržnju prema homoseksualcima.
Podnosilac predstavke se žalio da je krivičnom osudom zbog objave članka na svom ličnom blogu povređena njegova sloboda izražavanja zaštićena članom 10. Konvencije.

Odluka Suda
Sud se složio sa zaključcima grčkih sudova da se većina primedbi gospodina Lenisa odnosila na homoseksualce uopšteno. Smatrao je da su sudovi prethodno pažljivo procenili dokaze i uradili procenu proporcionalnosti koja je uzela u obzir pravo podnosioca predstavke na slobodu izražavanja. Takođe je zaključio da njegova prava na slobodu izražavanja nisu prekršena, jer su njegovi stavovi mogli izazvati diskriminaciju i mržnju.
Ti su zaključci bili pojačani s tri faktora. Prvo, g. Lenis, viši službenik Grčke pravoslavne crkve, imao je moć da utiče ne samo na svoju zajednicu nego i na mnoge druge ljude koji su bili te vere, odnosno većinu grčkog stanovništva. Drugo, širio je primedbe na internetu, što je njegovu poruku učinilo lako dostupnom. Treće, njegovi komentari su bili usmereni na homoseksualce i Sud je već utvrdio da polne i seksualne manjine zahtevaju posebnu zaštitu od govora mržnje i diskriminacije zbog marginalizacija i viktimizacija kojima su i dalje bili podvrgnuti. Takođe je primetio nizak nivo prihvatanja homoseksualnosti i položaja LGBTI osoba u nacionalnom kontekstu. Sud je naglasio da je diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije jednako ozbiljna kao i diskriminacija na osnovu rase, porekla ili boje kože.
Sud je ponovio da u slučajevima koji se tiču člana 10. Konvencije, član 17 (zabrana zloupotrebe prava) dolazi u obzir ako je odmah jasno da se izjavama pravo na slobodu izražavanja želi koristiti za ciljeve koji su jasno suprotni vrednostima koje Konvencija teži da promoviše. Iako kritika određenih stilova života na moralnoj ili verskoj osnovi nije sama po sebi izuzeta od zaštite prema članu 10. Konvencije, kada primedbe idu tako daleko da poriču LGBTI osobama njihovu ljudsku prirodu, a povezane su s podsticanjem na nasilje, tada se uključivanje člana 17. Konvencije mora razmotriti. S obzirom na prirodu i formulaciju izjava u članku, kontekst u kojem su objavljene, njihovu mogućnost da dovedu do štetnih posledica i razloge koje su utvrdili grčki sudovi, Sud je utvrdio da su izjave nastojale odvratiti član 10. Konvencije od njegove prave svrhe. Primedbe su se direktno odnosile na pitanje koje je bilo od velike važnosti u modernom vremenu evropskog društva – zaštita ljudskog dostojanstva i ljudske vrednosti bez obzira na njihovu polnu orijentaciju.
Sledom toga, Sud je utvrdio da je predstavka nespojiva ratione materiae s odredbama Konvencije i odbacio ju je.