Određivanje naknade za ekspropisanu nepokretnost

STVARNO PRAVO

Određivanje naknade za ekspropisanu nepokretnost

Kada nije postignut sporazum o naknadi za oduzeto zemljište, naknada se ne može dosuditi prema tržišnoj vrednosti zemljišta u momentu kada je donet zaključak o pokretanju postupka eksproprijacije, već se visina naknade mora odrediti i dosuditi po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi.

I z o b r a z l o ž e n j a:
Odredbom člana 41. stav 2. Zakona o eksproprijaciji („Sl. glasnik RS“, br. 53/95, „Sl. list SRJ“, br. 16/01 i „Sl. glasnik RS“, br. 20/09) propisano je da se visina naknade u novcu za eksproprisane nepokretnosti određuje po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu zaključenja sporazuma o visini naknade, a ako sporazum nije postignut, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi. Odredbom člana 42. stav 1. istog zakona propisano je da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta, ako zakonom nije drugačije određeno.
Tužilje shodno citiranim zakonskim odredbama imaju pravo na naknadu u novcu za oduzete parcele, prema tržišnoj ceni takvog zemljišta prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi koja je veštačenjem utvrđena u visini od 321.069,71 evra sa kamatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati od dana donošenja prvostepene presude 4. 11. 2015. godine, sve u dinarskoj protivvrednosti. Suprotno navodima revizije, jasno je utvrđeno da su tužiljama oduzete iz poseda obe sporne parcele, koje sada predstavljaju delove puta saobraćajnice, jedna celom površinom, a na drugoj je divlja šuma koja predstavlja zaštitno zelenilo uz ovaj put i autoput E-70. Navodi revizije o načinu i nadležnosti za utvrđenje naknade nisu osnovani. Organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava na nepokretnostima saglasno odredbi člana 42. Zakona o eksproprijaciji vrši procenu tržišne cene za eksproprijaciju konkretne nepokretnosti, između ostalog, i na osnovu Pravilnika o načinu utvrđivanja osnovice poreza na imovinu i na prava na nepokretnostima, s tim da nije isključena mogućnost da se na okolnost visine tržišne naknade odredi veštačenje ili izvedu drugi predloženi dokazi, budući da sudovi u postupku nisu isključivo vezani procenom poreske uprave, jer je zakonom samo predviđeno da naknada ne može biti niža od tržišne. Suprotno revizijskim navodima, tužena kao korisnik eksproprijacije odgovara tužiljama za pretrpljenu štetu oduzimanjem parcela, jer kao korisnik eksproprijacije nije sprovela formalni postupak, u kojem bi donela rešenje i odredila naknadu, zbog čega tužilje osnovano potražuju naknadu za faktički eksproprisane nepokretnosti.
Međutim, Vrhovni kasacioni sud je, ispitujući navode revizije tužene i ocenjujući njihovu osnovanost, delimično prihvatio reviziju, preinačio nižestepene presude i odbio tužbeni zahtev u delu kojim je odlučeno o visini glavnog potraživanja, preko iznosa od 321.069,71 evra, pa do traženog iznosa od 399.150,52 evra, odnosno za iznos od 78.080,81 evra, sa pripadajućom kamatom sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, budući da su u ovom delu nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo u pogledu momenta u kome se određuje visina naknade.
U konkretnom slučaju, naknada za oduzeto zemljište se ne može dosuditi prema tržišnoj vrednosti zemljišta iz septembra 2011. godine kada je donet Zaključak o pokretanju postupka eksproprijacije i podnet zahtev Vladi RS, zato što odluka o naknadi nije doneta, niti je sporazum o naknadi postignut, zbog čega se visina naknade u novcu za oduzete nepokretnosti tužilja mora odrediti i dosuditi po tržišnoj ceni, prema okolnostima u momentu donošenja prvostepene odluke o naknadi, a kako je to propisano odredbom člana 41. stav 2. Zakona o eksproprijaciji.

(Rešenje Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 951/17 od 4. XI 2020)