Prestanak radnog odnosa zbog smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima
RADNO PRAVO
Prestanak radnog odnosa zbog smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima
Određivanje zaposlenog kome prestaje radni odnos usled organizacionih promena zbog smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima ne može biti izvršeno proizvoljno, pa svi zaposleni na takvim poslovima moraju biti izloženi konkurenciji primenom kriterijuma koje poslodavac sam utvrđuje, a kojima se isključuje arbitrarnost i diskriminacija zaposlenih.I z o b r a z l o ž e n j a:
Odredbom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14)
predviđeno je da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe
poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog
posla ili dođe do smanjenja obima posla. Poštujući navedenu normu, zaposlenom iz ovog otkaznog razloga može biti
otkazan ugovor o radu samo ako je usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena kod poslodavca stvarno
prestala potreba za obavljanjem određenog posla, ili je došlo do smanjenja obima posla. Članom 155. stav 1. tačka 4.
Zakona o radu određeno je da program rešavanja viška zaposlenih naročito sadrži kriterijume za utvrđivanje viška
zaposlenih.
Činjenica da tuženi zbog broja zaposlenih i to njih devetoro kojima je prestao radni odnos u odnosu na ukupan broj
zaposlenih od 378 kako proizlazi iz kadrovskog plana u spisima predmeta prvostepenog suda, nije bio u obavezi da donese
i sprovede Program rešavanja viška zaposlenih, ne isključuje njegovu obavezu da te kriterijume zakonito, pravilno i potpuno
primeni. Nesporno je da je tuženi u trenutku sprovođenja organizacionih promena, na koje se poziva u rešenju o otkazu
ugovora o radu tužiocu, imao samostalnost i autonomnost, jer organizacija rada i poslovanja spada u autonomnu i
samostalnu oblast delovanja poslodavca, zbog čega sud ne može da ocenjuje opravdanost ukidanja ili osnivanja poslova
(radnih mesta), odnosno povećanja ili smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima (radnim mestima). Međutim,
kako tužilac kao zaposleni ima pravo na odbranu od otkaznog razloga, a otkazni razlog je prestanak potrebe za njegovim
radom, to je prvostepeni sud bio ovlašćen da u oceni zakonitosti spornog rešenja ispita na osnovu čega – kojih kriterijuma je
utvrđeno da je upravo za njegovim radom prestala potreba, pri čemu je utvrđivanje kriterijuma ovlašćenje poslodavca,
dok se ovlašćenje suda svodi na ispitivanje pravilnosti njihove primene. Naime, određivanje zaposlenog kome prestaje radni
odnos usled organizacionih promena zbog smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima ne može biti izvršeno
proizvoljno, pa svi zaposleni na takvim poslovima moraju biti izloženi konkurenciji primenom kriterijuma koje poslodavac
sam utvrđuje, a kojima se isključuje arbitrarnost i diskriminacija zaposlenih. Stoga u konkretnom slučaju, bez uticaja su
navodi žalbe tuženog da se tužilac ni pismenim ni usmenim zahtevom nije obraćao radi radnog angažovanja, u situaciji kada
je jedini primenjeni kriterijum bila upravo radna neangažovanost tužioca, bez primene bilo kakvih drugih kriterijuma.
Nasuprot navodima žalbe, Apelacioni sud ocenjuje da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje u ovoj
pravnoj stvari i pravilno primenio materijalno pravo, usled čega je pravilna i odluka da je osnovan tužbeni zahtev tužioca za
poništaj pobijanog rešenja.
(Presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 2774/22 od 22. VII 2022)