IZAZOVI TOKOM PRIMENE PRAVNE NORME

TEMA BROJA

FILOZOFIJA PRAVA

UDK 340.131
COBISS.SR-ID 133266697

IZAZOVI TOKOM PRIMENE PRAVNE NORME**

* Dr Marko Trajković, redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.
** Rad je rezultat istraživanja na projektu: „Odgovornost u pravnom i društvenom kontekstu“, koji finansira Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, u periodu 2021-2025. godine.

Rezime: Kako pravni poredak pored svog normativnog elementa, sadrži i faktički, odnosno ponašanje ljudi po pravnim normama, potrebna je primena prava da bi se ljudi ponašali po pravnim normama, koja je u najširem mogućem smislu reči „pretvaranje prava u stvarnost, njegovo ostvarivanje“,1) a u tome i leže izazovi. Što znači da se ljudi zapravo ponašaju po pravnim normama, te se ona može označiti kao „praktična delatnost ljudi“, ali se ova praktična delatnost može posmatrati i u užem smislu te je onda to primena opšte pravne norme na konkretan slučaj ili izvođenje pojedinačne norme za taj konkretan slučaj iz opšte norme, što je već izazov sam po sebi. Naravno, ovo značenje možemo suziti i vezati primenu prava samo na izvršenje sankcije.2) Iz ovakve postavke proizlazi da primena prava podrazumeva postojanje pravne norme koja će se primeniti, postojanje pravnog subjekta koji će normu primeniti i konkretnog slučaja koji zahteva primenu prava. Ono što se bavljenjem pravom može odmah primetiti je da je primena prava relativno složen proces, jer je nekada teško uskladiti i načiniti logičku celinu onih elemenata koji čine primenu prava. Nekada je moguće da i ne primetimo, a primenjujemo pravo, poput situacije kada primenjujemo ustavnu normu o slobodi kretanja, kada se krećemo. Postoje i oni slučajevi koje Ronald Dvorkin naziva teški slučajevi (hard cases), kada primena zahteva više od pukog poznavanja prava i pravnog sistema kada onaj ko primenjuje pravo mora da iskoristi celokupno svoje znanje iz svih oblasti. Pošto se pravna norma razlikuje od ostalih društvenih normi, time što iza sebe ima aparat prisile, jasno je da se o primeni pravnih normi staraju državni organi, za koje je ova primena izazov.
Ključne reči: Pravo. Primena prava. Tumačenje prava. Pravne praznine. Društveni odnosi.

 Uvod
Pravna norma je stvorena da bi se primenila, ona koja se ne primenjuje nije efektivna, mada prema normativističkom učenju ona ostaje da važi, te tako pod primenom možemo podrazumevati jednu praktičnu delatnost, ali i jedan misaoni proces i na kraju, već pomenuto izvršenje sankcija.
Primena prava sobom nosi potrebu da se ljudsko ponašanje prilagodi pravnoj normi, što znači da pri primeni prava imamo ponašanje ili po dispoziciji ili po sankciji. Kako su pravne norme imperativnog karaktera, one ne ostavljaju prostor da ne budu primenjene. Ovo nas navodi na zaključak da mi imamo dve mogućnosti, ili dva načina primene prava, i to dobrovoljno, u slučaju kada se ljudi ponašaju po dispoziciji i prinudno kada se ljudi ponašaju po sankciji. Lukić dobrovoljnu primenu označava kao „najčešći normalan slučaj primene prava“3) što znači da se radi o ponašanju koje je očekivano i koje predstavlja društveni interes. Pravo je heteronomnog karaktera, što nas navodi na zaključak da i kod dobrovoljne primene prava možemo govoriti o elementima prinude, jer postoji strah od sankcija. Dok će potpuna prinudna primena prava u najužem smislu podrazumevati ponašanje po sankciji i njenu primenu. Idealno, ali nikad dostignuto stanje stvari, bila bi dobrovoljna primena prava iz ubeđenja u njegovu vrednost.
Zašto je poželjno da se ljudi ponašaju po dispoziciji i da u jednom društvu „teče“ dobrovoljna primena prava? Razlog je dvojake prirode, najpre će takvo pravo biti primenjeno efektivno i bez zastoja što je veoma važno za državu, ali i zbog ideološkog momenta, odnosno slike koja se tako gradi, da je zapravo reč o pozitivnom pravu koje je opšteprihvaćeno u društvu. Naravno, pravni poredak nikada neće ostaviti na volju građanima da li će ili ne da primene pravo, u tom slučaju da oni odbiju njegovu dobrovoljnu primenu sledi primena sankcije, pokretanjem državnog mehanizma za njegovu primenu. Ovo znači da se prekršilac dispozicije može protiv svoje volje naterati da izvrši sekundarnu dispoziciju, jer za razliku od primarne koja zavisi samo od njegove volje ovde imamo mehanizam prinude. Što znači da je dispozicija bila „tako podešena da je mogla biti prekršena, jer je njena primena zavisila od volje subjekta dispozicije“.4)
Sam metod primene prava bira se prema nameri koju želi da ostvari onaj ko primenjuje pravo, ali u svakom slučaju svaka primena mora da obuhvati pravnu sigurnost – jer pravo mora da bude takvo da se tačno može primeniti kako je propisano, efikasnost primene – sastoji se u nameri da pravo izazove ono dejstvo koje mu je postavljeno kao cilj i njenu ekonomičnost – odnosno da do primene dođe najkraćim putem, što podrazumeva uštedu vremena, ljudskih radnji i materijalnih sredstava.5) A tokom te primene moramo razlikovati dve moguće situacije koje zavise od toga da li je neki slučaj regulisan opštom ili pojedinačnom normom. Tako ako je regulisan opštom normom primena prava podrazumeva utvrđivanje opšte norme, te stvaranje pojedinačne norme i još ponašanje subjekata po normi, dok ako je slučaj regulisan samo pojedinačnom normom onda se sve kod primene svodi na ponašanje ljudi po pravnim normama.

Proces primene pravne norme
Proces primene prava jednako je važan činilac opstanka jednog pravnog poretka kao i sama sadržina pravnih pravila koja se primenjuju, što nas navodi na zaključak da je on odgovoran i složen proces, koji podrazumeva da „subjekt dispozicije ili sankcije mora da sazna pravilo ponašanja koje mu je upućeno, zatim da motiviše svoju volju da po njemu postupi“.6) Primena prava se dakle, sastoji iz psihičkih i telesnih radnji, čiji je cilj izvršenje zapovesti, odnosno tačno određivanje zahtevanog ponašanja, čime i omogućava njegovo izvođenje. Sam postupak primene podrazumeva da se najpre sazna sadržaj pravne norme, kako bi ona mogla da se primeni; potom se prelazi na tumačenje pravne norme, što je dalje i proces saznavanja norme, onda sledi utvrđivanje faktičke situacije, zapravo utvrđivanje konkretnog slučaja, čime se protumačena norma dovodi u vezu sa utvrđenim činjenicama, pa se zaključuje da se može primeniti; dalje imamo ljudsku radnju primenjivanja same norme, odnosno neposrednu primenu prava, što znači zapravo da subjekat vrši radnju koju mu određuje sama norma.7) Dakle, uslov primene prava povezan je sa utvrđivanjem opšte norme i činjenica. Tako se dogmatičkim metodom koristimo kada želimo da utvrdimo značenje opšte pravne norme, mada, kako se norma ovde ne tumači apstraktno, već je vezana za konkretan slučaj i samim tim menja svoj sadržaj donekle, mi koristimo i sociološki metod tumačenja.8)
Dakle, utvrđivanje opšte pravne norme za konkretan slučaj može se podeliti u dve etape, i to znači da se najpre „mora imati pregled, što potpuniji, celokupnog prava, koji treba da je tako podešen da se relativno brzo mogu utvrditi norme koje dolaze u obzir da budu primenjene na konkretan slučaj, a zatim se ove norme podrobnije tumače dogmatičkim metodom“.9) Jasno je da je poznavanje prava veoma teško, posebno ako je ono razvijeno, ali i ako se ono često menja u čemu pomažu „klasični metodi“ utvrđivanja opšte pravne norme za konkretan slučaj, a koji se sastoje u „obradi pravnih izvora od strane pravne nauke“ gde se ti izvori razvrstavaju po „oblastima, granama i manjim delovima pozitivnog prava i objavljuju u raznim oblicima“.10)
Nakon toga prelazimo na tumačenje opšte norme, a dobijeni rezultat može biti pozitivan, dakle norma se zaista odnosi na taj slučaj, ili negativan, odnosno ona se ne odnosi na dati slučaj. Ako se to dogodi ide se ka tumačenju druge norme za koju se pretpostavlja da se odnosi na dati slučaj, i tako se ide dok se ne nađe norma koja reguliše dati slučaj, a može se utvrditi da taj društveni odnos nije regulisan predstavlja pravnu prazninu.
U čemu se ogleda utvrđivanje činjenica? Zapravo se radi o utvrđivanju koja opšta norma može da se primeni na konkretan slučaj, i to se vrši na osnovu onih činjenica koje su sadržane u pretpostavci dispozicije te pravne norme, nakon čega se utvrđuje da li one zaista postoje. Ono što je potrebno za jedan pravni poredak da bi primena prava tekla valjano je da i pored mogućnosti da utvrđivanje činjenica obave i nedržavni subjekti, ipak to učine državni organi u formalnim postupcima, čime se smanjuje mogućnost greške.
Mehanizam utvrđivanja činjenica zavisi od toga da li je norma apstraktna ili konkretna. Lukić kod apstraktne pravne norme, pravi razliku i kaže da postoji „polazna situacija“ koja je određena u dispoziciji, kako bi se ostvarila dolazna situacija. Što znači da je polazna određena u pretpostavci a dolazna u samoj dispoziciji.11) Tako, ako postoji norma koja zahteva da svi građani moraju da plaćaju porez, polazna je situacija postojanje građana koji raspolažu imovinom, a dolazna određen iznos koji će se platiti. Dakle, obe činjenice moraju da se utvrde. Dolazna situacija, može da proističe iz polazne, tako na primer „ko je zaključio dug, dužan je vratiti ga“, imamo dakle uzrok i posledicu, ali, ona može da nastane i ljudskom radnjom nezavisno od polazne situacije, što znači da veza uzrok posledica nije lako vidljiva, poput primera da ko navrši 18 godina života mora da vodi računa o pravnim posledicama svojih postupaka, što znači da dolazna situacija nastaje iz konkretnog ponašanja, a ne iz sticanja punoletstva.12)
Kod konkretne norme, polazna situacija se ne utvrđuje, ona je ostvarena, utvrđuje se samo dolazna, poput situacije u kojoj je lice A. dužno da služi vojsku, lice A. je dužno da plati porez, a zašto to moraju da učine se ne može videti, samo se vidi obaveza primene norme.13)
Kada državni organi pravosnažno utvrde postojanje ili nepostojanje određenih činjenica, smatra se da je utvrđena pravna stvarnost, odnosno „utvrđena pravna istina o činjenicama“.14) Ta pravna stvarnost ne mora da se podudara sa materijalnom istinom, što zapravo nije bitno, jer ovakva istina jednom pravosnažno utvrđena mora biti poštovana, i to bez obzira na svoju eventualnu netačnost. Na ovaj način se u primeni prava sukobljavaju pravna sigurnost, čiji je pravosnažnost mehanizam, i pravda. Ovo ipak ne znači da pravo ne vodi računa o materijalnoj istini, jer su posledice ovakvog nepoklapanja veoma teške, te su se tako nekada državni organi rukovodili samo načelom formalne istine. To načelo zahtevalo je da su državni organi, uprkos svom uverenju obavezni da istinitom smatraju neku činjenicu, i to čim za nju postoji određen broj dokaza, i obrnuto.
Kako pravo dolazi do pravne istine, koja bi morala da se podudara sa materijalnom istinom? Postupci, odnosno metodi kojima se utvrđuju pravno relevantne činjenice nazivaju se dokazima.15) Njima se utvrđuje materijalna istina, a to se nekada može činiti i putem pravnih pretpotavki i fikcija.
Kada pravnu normu primenjuju državni organi, pravna norma se može primeniti ako su činjenice potkrepljene dokazima, što dovodi u pravu do situacije stvaranja posebnih normi koje precizno utvrđuju načine izvođenja dokaza kao pravno važnih, poznatih, utvrđenih činjenica. A svi se dokazi mogu podeliti na neposredne koji se sastoje u neposrednom utvrđivanju činjenica čije se postojanje dokazuje, i posredne koji se sastoje iz posrednog utvrđivanja činjenica na osnovu njihove veze sa drugim činjenicama, a koje se mogu neposredno posmatrati. Kao neposredan dokaz koristimo uviđaj, a kao posredan svedočenje, iskaz veštaka. Državni organ se rukovodi načelom materijalne istine kada na osnovu svog slobodnog uverenja samostalno ocenjuje snagu dokaza.

Osnov primene prava – pravno zaključivanje
Kada državni organ reši sva pravna i činjenična pitanja, tada se „prilazi poređenju između činjenica kako su predviđene u protumačenoj normi i onih koje su utvrđene u stvarnosti“ te ako se nađe da su stvarne činjenice tačno one koje su u normi predviđene kao uslov za primenu norme, prilazi se zaključku, odnosno pravnom silogizmu.16)
On se sastoji od dve pretpostavke i jednog zaključka, gde prvu pretpostavku ili viši sud, predstavlja značenje protumačene norme, dok drugu ili niži sud, čini sam sud o postojanju činjenica predviđenih u normi, a zaključak čini konstatacija da norma treba ili ne da se primeni. Tako ovo možemo videti na sledećim primerima: opšta norma glasi da je svako ko ima prihode dužan da plati porez – to je prva premisa, tada sud o utvrđenom činjeničnom stanju odgovara normama, pošto lice A. ima prihode – to je druga premisa, koja se iscrpljuje u neposrednom opažanju, ali i izvođenju dokaza, poput potvrde o uplaćenim novčanim sredstvima na njegov račun, ono je dužno da plati porez, što predstavlja pravni zaključak.17)
Odavde možemo zaključiti da je svrha donošenja pravne norme njena neposredna primena. Svrha prava nije iscrpljena time što je pravna norma doneta, zapravo time je zaokružen samo normativni deo pravnog poretka, ali se na ostvarenje drugog dela čeka i do njega dolazi neposrednom primenom prava i ponašanjem ljudi po pravnim normama.
Ako govorimo o idealnoj dobrovoljnoj primeni prava, mi onda nemamo potrebu za prisustvom državnih organa pri primeni prava, međutim takva situacija je veoma retka. Što znači da su za primenu prava najčešće zaduženi različiti državni organi, koji imaju veliko iskustvo u primeni prava, pri čemu oni nisu slobodni pri primeni sankcija, a ponašanje im je precizno određeno zato što se sankcija „po pravilu primenjuje upotrebom prinude“.18) Pravo je tokom svoje istorije predvidelo određene metode za primenu sankcije prinudom, a koji su propisani „odgovarajućim pravnim normama, koje po pravilu, u razvijenom pravu, čine tzv. izvršne postupke“.19) Međutim, pri izvršenju sankcija državni organi su dužni osim da se pridržavaju odgovarajućih pravila i da poštuju ljudsko dostojanstvo koje može biti povređeno tokom izvršenja sankcija.

Tumačenje pri primeni prava
Kada govorimo o primeni prava samo se po sebi nameće tumačenje prava, bez koga je nemoguće saznavanje i primena prava. Pravne norme do čoveka dolaze u pisanom obliku, a proces primene prava zahteva da norma dospe do čovekove svesti, što se u pravu dešava po pravilu jezičkim tumačenjem, jer su pravne norme izražene jezikom. Naravno, od toga postoje izuzeci jer se značenje pravne norme nalazi nekada van okvira jezika, te zato „Tumačenje pravne norme nije ništa drugo do utvrđivanje tačnog smisla norme, smisla koji nije uvek lako otkriti, i na prvi pogled“.20)
Hermeneutika je bila predmet pažnje Ludviga Vitgenštajna, Helmuta Koinga, Hansa Georga Gadamera, Vilhelma Diltaja, Emilija Betija, Hajnriha Rombaha, Helmuta Fetera, Jirgena Habermasa. Tumačenje prava drugačije možemo nazvati hermeneutika, koja se javlja „tamo gde postoje tekstovi s pretenzijom na obaveznost koji zbog vremenskog rastojanja nisu više neposredno razumljivi, pa se stoga moraju interpretirati“.21) Pošto pravo mora da se razume da bi se primenilo, tumačenje postaje izuzetno potrebno, ali ne samo pravničkom staležu već svima. Helmut Feter je primetio jezičku sličnost, koja ide i više i dalje od same jezičke sličnosti, između reči hermeneutika i „imena grčkog boga Hermesa“ koji je glasnik, dolazi izdaleka, te predstavlja nešto nepoznato, dok je Hestija „boginja ognjišta i doma“ te samim tim predstavlja nešto poznato.22) Ovaj spoj Hermesa – nečeg nepoznatog i Hestije – nečeg poznatog, predstavlja osnov saznanja i rada u svakoj, pa i u pravnoj nauci, jer ako je sve nepoznato kako išta saznati, raditi na nečemu, a ako je sve poznato, čemu bilo kakav trud.
Pošto je sasvim moguće da pravo bude „nerazumljivo“, odnosno da se ne može naći njegov smisao, ili smisao naredbe, pitanje je da li se tumačenju sme prići kao „veštini da se iz nekog teksta dobije ono što se u njemu ne nalazi“.23) Ovo iz razloga što se time ide od objektivnosti ka subjektivnosti, odnosno stvara se mogućnost da tumač pravne norme njoj da sasvim suprotno značenje od željenog, odnosno onog koje je imao zakonodavac. Iz tog razloga tumačenje možemo odrediti kao „put od opažanja neke pojave ili nacrta jedne mogućnosti ka shvatanju njenog smisla“.24)
Moguće je da se značenje pravne norme potraži i izvan jezičkih okvira, kada je ona izražena gestom, ali ipak jezik je najprecizniji sistem znakova tako da se tumačenje zasniva na „jezičkom području“ koje je zajedničko „autoru i njegovoj prvobitnoj publici“.25) Ono što se kod tumačenja prava ističe kao neophodno, nisu iako to na prvi pogled izgleda tako, metodi, načini tumačenja pravne norme, već mnogo više od toga motivi kako se i kada nešto tumači, odnosno tumačenje jednostavno ispoljava zahtev za nepristrasnost. Tako „Izgradnju razumevanja nazivamo ‘tumačenjem’. U njemu razumevanje razumevajući usvaja ono što je razumelo. U tumačenju razumevanje ne postaje nešto drugo, nego ono samo“.26)
Kada govorimo o moći tumačenja, ona je omeđena, ograničena, te se tako moramo složiti sa postavkom „Tumačenje često može samo da omeđi okvir u kojem su različita rešenja, racionalno, podjednako vredna“.27) Dakle, naglasak je na okvirima, ili je naglasak na tome da je „norma okvir“ i to takav da u njoj samoj postoji „više mogućnosti izvršenja“, tako sudska presuda zasnovana na zakonu se zapravo „drži onog okvira koji predstavlja zakon“.28) Što bi značilo da nas svi metodi tumačenja vode samo ka mogućem rezultatu, i tu zapravo valja priznati ograničenost naših mogućnosti razumevanja stvarnosti, pa samim tim i prava. Iako je ovako, tumačenje nosi sobom veliki značaj, jer će od njega zavisiti primena prava, ali ne samo to, tumačenje je zapravo „duhovni postupak koji prati proces stvaranja prava u njegovom razvoju“.29)
Čitav proces tumačenja obuhvata dva elementa, tako se najpre utvrđuje „značenje znakova pomoću zakonika značenja“, a potom se tako utvrđeno značenje „dopunjava i precizira otkrivanjem veza između pojedinih znakova“ pri čemu se u ovo uključuje povezivanje sa društvenim pojavama.30)
Kao takvo tumačenje je svakodnevna delatnost, i to takva delatnost koja uvek podrazumeva „tumačenje pravnog poretka kao celine”, što opet podrazumeva da postoji „tumačenje prava kroz postojeću pravnu normu“ i tumačenje kada norma „ne postoji, kada postoji pravna praznina“.31) Kod tumačenja prava je još veoma važno načiniti razliku između spontanog tumačenja koje se može vršiti svakodnevno, i onog koje zahteva posebnu pažnju državnih organa, što bi značilo da tumačenje prava u ovim posebno teškim slučajevima „treba da razvije metod koji omogućava da se utvrđeni okvir ispravno popuni“.32)
Kada govorimo o takvom ispravnom popunjavanju okvira jasno je da ono popunjavanje, tumačenje koje vrše državni organi uvek ima obavezujući karakter, za razliku od onog koje vrše nedržavni subjekti koje možda jeste valjano, ali nema preko potreban instrument prisile da bi bio nametnut. Ali, kako smo već naglasili potreba za tumačenjem javlja se zbog primarne funkcije prava da bude primenjeno, te će valjana primena obezbediti postojanost pravnog poretka. A kada se pravne norme tumače one se tokom tumačenja moraju shvatiti i sistematski, odnosno tumačiti na način da sve one pripadaju jednom logički neprotivrečnom i sređenom pravnom sistemu. Kada tumač prava tako prilazi postupku tumačenja on će nastojati da pravne norme tumači na način da one najpotpunije ostvaruju svoj cilj u pravnom poretku.
Dakle, da bi se pravo primenilo ono mora da se razume, a kako faktički deo pravnog poretka čini ponašanje ljudi po pravnim normama jasno je da „razumevanje izrasta iz praktičnih interesa, iz potrebe ljudi da se međusobno razumeju“.33) U slučaju prava koje želi da se primeni, te da postane deo stvarnosti, ono mora da se tumači da bi se razumelo i primenilo.
Hermeneutika prema mišljenju Habermasa i drugih koji pripadaju Frankfurtskoj školi, valja da obrazloži i kriterijume „za istinite ili pogrešne sudove u etičkom i političkom smislu“, ali prema Polu Rikeru ona je više „odgonetanje slika u postojećem tekstu“.34) Mada je za nas prihvatljivija Gadamerova postavka da je hermeneutika utvrđivanje nekog zajedničkog smisla, koji postaje „baza za razumevanje“.35) Ali, u otkrivanju tog zajedničkog smisla valja prihvatiti „hermeneutičku situaciju“, odnosno valja se okrenuti „drugim horizontima“, što opet znači naići na nešto strano, te svoj horizont staviti na probu, a ovo ćemo posebno imati u situacijama kada sopstveni pravni poredak približavamo ili usklađujemo sa onim univerzalnim, sa međunarodnim pravilima.36)
Da bi se to ostvarilo najpre moramo prihvatiti ideju Artura Kaufmana da „jezik konstituiše pravo“37) a da je sporazumevanje jezikom moguće baš zbog njegovog socijalnog porekla i prirode. Mađutim, tokom ostvarenja pravnog poretka čovek se ne sreće samo sa apstraktnim pravnim normama, već sa konkretnim oblicima ponašanja, koji nisu statički zatvorene celine, te će i u tumačenju morati da ide van statičkog tumačenja pravnih normi.
Jedan od zadataka tumačenja prava, kojim se ipak ne sme zaći u stvaranje novih pravnih normi, je da u slučaju nejasnoća ono dovede do ujednačavanja pravnih normi sa životnim činjenicama. Što bi dalje značilo da i tumačenje prava mora da pomogne otvaranju prava ka životnim činjenicama, te iz tog razloga moramo prihvatiti ideju „hermeneutičke situacije“ i „mogućnostima razumevanja smisla i jezika“38) kada se govori o hermeneutici.
Zašto je potrebno ovako prihvatiti ideju hermeneutike. Razlog nalazimo u svakodnevnim promenama društvenog života, koji potom menja i sam smisao razumevanja prava. Dakle, primena prava zbog ovoga ne može biti zasnovana na statičnim odnosima, već na dinamici društvenog života koji će imati uticaj i na vrednosne sudove, što će zahtevati prilagođavanje i samog prava promenljivim okolnostima života. Ovo je neophodno kako bi se pravo na najbolji mogući način primenilo. Ove promene iz društvenog života uticaće na promene u samom jeziku kao načinu izražavanja prava, iz jednostavnog razloga jer i jezik ima svoje socijalno poreklo i socijalnu prirodu.
Kada govorimo o tumačenju onda predmet tumačenja možemo najjednostavnije odrediti kao pravnu normu, odnosno preciznije ovaj proces se vezuje za „tumačenje opštih i apstraktnih pravnih normi, odnosno izvora prava, odnosno zakona“.39)
Nekako se iz tog razloga prihvatilo, mada nekritički, da tumačenje vezujemo za tumačenje zakona, mada to nije tako jer se tumače i pojedinačne konkretne norme. Tumačenje se javlja kao potreba i kod opštih i apstraktnih, ali i kod pojedinačnih i konkretnih normi „Jedino što je tumačenje pojedinačnih normi lakše, zbog njihove veće konkretnosti, i manje pada u oči“.40) Dakle, da zaključimo predmet tumačenja je svaka pravna norma, ali se tumače i pravne radnje, tužbe, žalbe, izjave svedoka, veštaka, tumače se i delikti.
U svakom slučaju, da li se tumači pravna norma ili se tumačenje shvata šire, valja naći smisao onoga što se tumači, na primer ako je to pravna norma, smisao pravne norme. A uzroci koji izazivaju potrebu za tumačenjem su praktične prirode, jer pravo mora da se primeni, odnosno da se primeni pravna norma. A ta norma nikada neće biti stvorena tako da ne zahteva tumačenje, jer „oni koji stvaraju i formulišu norme nisu savršeni“, a i da jesu pravna norma „kazuje izvesne misli“ a one su izražene putem određenog znaka, te onda moramo utvrditi šta taj konkretan znak znači.41)
Jedan od najčešćih uzroka potrebe za tumačenjem je „neslaganje, odnosno nepoklapanje između oznake i misli, između norme, teksta, koji leže pred nama kao znaci jedne misli, i same te misli“, jer norma „ne izražava u većini slučajeva tačno i precizno smisao koji treba da izrazi“.42) Razlog za ovo nalazimo u nesavršenosti jezika kao sredstva izražavanja misli. Jezik kao takav nije do kraja precizan, niti on u sebi sadrži mogućnost da do kraja precizno izrazi misli, a i same reči mogu tokom vremena menjati svoj smisao, što je kod prava veoma bitno pratiti, jer pravo kao takvo nije razgovor već ima imperativni karakter. Iz tog razloga i povezujemo tumačenje sa traženjem smisla pravne norme, koji mora biti baš onaj smisao koji ona mora da nosi, a neki će autori za to koristiti izraz pravi smisao.
Do njega možemo, prema Lukiću, doći tako što krećemo od jezičkog tumačenja zasnovanog na gramatici jer je ona objektivna, jer i proističe iz nečeg što je objektivno, a za sva ostala tumačenja pravne norme, koja dolaze kasnije moramo da odredimo „jednu rukovodeću ideju kako ćemo ih upotrebiti, u kom pravcu, koji cilj želimo njima postići“.43)
Svaka pravna norma je zapravo samo deo veće celine, pravnog sistema, te se kao deo te celine i ne može tumačiti odvojeno od nje. Tako i Šlajermaher, daje svoj „Drugi kanon: smisao svake reči na nekom datom mestu mora se odrediti po njenoj zajednici sa onim rečima koje je okružuju“.44) Dalje u izgradnji „hermeneutičkog kruga“ možemo ići u pravcu „usmeravanja pogleda ka celini“ odnosno „interpretaciji pojedinačnog iz celine“, odnosno interpretaciji pravne norme iz pravnog sistema.45) Zato se i može reći da kod tumačenja pre govorimo o spirali nego o krugu, jer se nagomilavanjem detalja i sama slika celine menja, isto važi za odnos pravne norme i sistema prava.46)
Kako pravni sistem ipak nije savršen sistem, i kako je život sadržajniji i bogatiji od prava, te se brže i menja od njega, prisustvo pravnih praznina u pravnom sistemu je okolnost koja se ne može izbeći. Na ovaj način se može primetiti da neke norme menjaju svoje značenje, a neke ga potpuno gube i time postaju nepostojeće za primenu. Uz sve druge stvari vezane za nejasnoću i nepreciznost u izražavanju, postojanje pravnih praznina veoma otežava posao primene prava. Tako možemo reći da „Iznalaženje jedne pojedinačne norme za slučaj pravne praznine predstavlja tumačenje u širem smislu“.47) Dok će nasuprot ovome, tumačenje u užem smislu predstavljati ono koje za predmet ima jednu ili nekoliko povezanih pravnih normi.
Pošto su pravne praznine, zapravo društveni odnosi koji nisu regulisani pravom, postavlja se pitanje, da li je moguće da „svaki odnos koji dolazi u pravo sadrži jedan pravni propis“? Jasno je da to nije moguće iz tri razloga složenosti društvenog života, njegove nepredvidljivosti i dinamičnosti.48) Kada posmatramo tumačenje u širem smislu, primetićemo da tumačenje pravnih normi koje su povezane u jedan pravni sistem može da obuhvati i tumačenje određenih praznina koje se u sistemu pojavljuju. Tada se praznine popunjavaju na osnovu sistema prava i njegovog duha, te se tumači nešto što je prepreka za primenu prava i iznalazi rešenje. Dakle, tumači se društveni odnos koji nije regulisan, a ne norme koje ne postoje.
Praznine mogu nastati u trenutku donošenja pravnih propisa i nazivaju se početne a razlog je nesavršenost tvorca, a mogu nastati i nakon donošenja pravnog propisa, a zbog nastanka novih odnosa i nepredvidljivosti života i nazivaju se naknadne. Kriterijum razlikovanja je vreme nastanka praznine, a razlog je nesavršenost i nemar tvorca norme.
Sledeća je podela pravnih praznina na apsolutne koje se ne mogu popuniti, i relativne koje se mogu popuniti ako se kasnije donese pravni propis.
Dalje, praznine možemo podeliti na prave koje se pojavljuju kada je složeniji društveni odnos regulisan opštom pravnom normom, ali delovi tog odnosa nisu regulisani; i neprave kada čitava oblast društvenih odnosa nije regulisana opštim normama, ali sve druge norme koje regulišu druge odnose mogu neposredno da se primenjuju. Ove praznine su praznine van normi.
Ako krenemo od pretpostavke da je tvorac prava savršen, brzo stižemo do toga da on nije, i da je pretpostavka oboriva, iz toga se ipak može izvući dobra strana a to je da ovakva pretpostavka može da pokrene tumača da „napregne sve svoje sile da bi zamislio konkretna rešenja „savršenog“ tvorca prava i sam ih ostvario“.49) Ipak, kako tvorac nije savršen on može svojom nesavršenošću da dovede i do praznina unutar same norme. Te tako mogu nastati praznine kao rezultat slabog pravnog regulisanja društvenih odnosa, koje se mogu nazvati tehničkim prazninama, a to znači da se javlja nedostatak nekog glavnog elementa pravne norme, poput situacije kada se ne odredi sankcija, ili ako zapovest nije valjano izražena u dispoziciji, jer je isuviše apstraktno postavljena. Dakle, kada „zakonodavac propusti da normira nešto što je morao da normira“ mi to određujemo kao tehničku prazninu.50)
S druge strane ako se pojavi ideja da neke norme uređuju određeni društveni odnos na vrednosno negativan način, te se praznine mogu nazvati vrednosne praznine, što znači da je tim pravnim normama negiran aksiološki temelj društva.51)
Naravno, tehničke praznine je lako otkloniti, dok je sa vrednosnim drugačija stvar, one se ne mogu otkloniti, barem ih ne može otkloniti klasa na vlasti, jer ih i ne vidi kao praznine. Zašto? Zapravo, mi tu nemamo situaciju da ne postoji vrednosno shvatanje pravnih odnosa, već je to shvatanje pogrešno, poput Nemačke u periodu 1933-1945. godine. Ovde bismo vezano za vrednosne praznine mogli istaći i Kelzenov stav da praznina „nije ništa drugo nego razlika između pozitivnog prava i jednog poretka koji se smatra boljim, pravednijim, ispravnijim“.52)
Lukić je dao interesantan pojam „razvijanje pravnih normi“ koji on vezuje za situaciju kada državni organi moraju da regulišu dati slučaj, a postoji pravna praznina. Tada se pristupa iznalaženju pravnog propisa koji će to regulisati. U iznalaženju tog propisa državni organi imaju na raspolaganju sledeće mogućnosti: da se koriste analogijom i argumentumom a contrario, potom običajnim pravom i na kraju da samostalno stvore konkretne pravne norme za date pravne odnose.53) Ako se prati ovaj put, odnosno mogućnosti državnog organa može se zaključiti „popunjavanje pravnih praznina je radnja koja spada u stvaranje ili primenjivanje prava“.54)
Postoji suptilno neslaganje oko moći primenjivača prava i pravnih praznina, te je tako Kelzen smatrao da posebnu pažnju valja posvetiti rešavanju pitanja „zakonodavčevih praznina“. Ovo iz jednostavnog razloga što ako popunjavanje praznina bude ostavljeno primenjivaču prava, on ne može da stupi na mesto zakonodavca.55) Ovo pitanje je posebno osetljivo jer nema posebnog pravnog propisa koji se odnosi na popunjavanje pravnih praznina, i utoliko je pitanje svesti i slobode primenjivača prava problematično i izaziva pojavu različitih pravnih mišljenja, poput škole slobodnog stvaranja prava. Ali, svi će se složiti, pravnih praznina ne sme biti u krivičnom pravu.
Pitanje subjekata tumačenja, zapravo je pitanje ko vrši tumačenje prava. Sam trenutak i prilika u kojoj se vrši tumačenje može odrediti subjekte tumačenja, tako se ono može vršiti u „procesu neposredne primene prava na konkretan slučaj od strane subjekta koji je pozvan da dotičnu normu koju tumači, odnosno pravo primeni“, ali može biti i „nezavisno od primene, u cilju pripreme za buduću primenu“.56)
U prvom slučaju možemo govoriti o sledećim tumačima: stvaraoci nižih opštih normi i to u situaciji kada tumače više opšte norme a prilikom stvaranja nižih normi; potom to su stvaraoci pojedinačnih normi i subjekti koji su dužni da se ponašaju po pravnim normama. U drugom slučaju to je donosilac pravne norme, kada tumači normu koju je sam doneo i to je autentično tumačenje, poput situacije kada zakonodavac tumači svoje zakone donošenjem novog interpretativnog zakona, ovo je tumačenje retko i važi za ubuduće, a retko ima povratnu snagu jer nije sasvim samostalan. On je sadržinski povezan sa aktom koji se tumači, i njegov je sastavni deo, osim što nije donet kada je donošen akt koji se tumači. Potom se kao tumač javlja i pravno nadležni državni organ koji tumači najvažnije norme, i na kraju to je pravna nauka kao tumač, odnosno to je doktrinarno tumačenje.57)
Dakle, ako želimo da svedemo pitanje tumača, odnosno ko vrši tumačenje možemo reći da je najpre to tumačenje državnih organa koje se može nekako uslovno podeliti na ono koje vrši sam zakonodavac i ono koje vrše drugi državni organi, na primer sud, dalje to je i tumačenje pravne nauke, ali ovome možemo dodati i tumačenje društvenih subjekata. Tumačenje društvenih subjekata i privatnih lica razlikuje se od tumačenja državnih organa, ne baš po stručnosti, jer i jedan pravnik koji je učen ali nije sudija takođe može dati svoje tumačenje pravnih propisa. Razlika je u stepenu obaveznosti, odnosno njegovo tumačenje kao fizičkog lica nema potreban stepen obaveznosti da bi proizvelo obavezujuće dejstvo. Dakle, stepen obaveznosti će biti kriterijum po kome možemo napraviti razliku između obaveznog i neobaveznog tumačenja.
Mi ne možemo da zamislimo rad državnih organa na primeni prava bez njihovog tumačenja pravnih propisa koje valja primeniti, pri čemu je njihovo tumačenje obavezno. Već smo naglasili da je autentično tumačenje, koje je uostalom i apstraktno, retko, što znači zakonodavac donosi pravne propise, a izuzetno ih tumači. Kako je rad na primeni pravnih propisa mnogo konkretniji kada govorimo o radu upravnih i sudskih organa, tako je i njihovo tumačenje konkretno – kazuističko. Ovo je tako jer se i njihov rad sastoji od tumačenja opštih pravnih normi, kako bi se primenile, i to na primer kada se tumače opšte norme na kojima sudija zasniva donošenje presude, ali možemo govoriti i o situaciji tumačenja pojedinačnih normi koje se nalaze, na primer u slučaju suda, u presudi, što nam govori da je ova vrsta tumačenja obavezna i konačna. Postoji samo jedna razlika između tumačenja sudskih i tumačenja upravnih organa, a sadržana je u postavci da tumačenje upravnih organa nije konačno i to zbog upravnopravnog spora koji će nas opet vratiti sudskom tumačenju.
Naravno i fizička i pravna lica mogu da se pojave kao tumači prava, zapravo svako fizičko lice je već sa punoletstvom tumač pravnih propisa koji se odnose na njega i odnose u koje on stupa. Ovo tumačenje nije obavezno i nema potreban stepen obaveznosti da bi se moglo shvatiti kao imperativno i konačno, što još uvek ne znači da nije dovoljno stručno, a obavezuje druge samo uz njihov pristanak.
Mi još kao posebno možemo izdvojiti naučno tumačenje, koje nema karakter obaveznog tumačenja iako ga vrši „pravna nauka u raznim delima u kojima razrađuje pojedine pozitivnopravne propise“.58) Doktrinarno tumačenje uopštava rezultate svih drugih tumačenja „kritički ih pretresajući“, a uz to može da da i novo tumačenje. Nauka prava je ta koja daje „najpotpunije i najdoslednije tumačenje pravnih propisa“ i bez nje bi primena prava bila „nesigurnija, nepravilnija, siromašnija“.59) Naučno tumačenje nema stepen obaveznosti koji će mu dati obavezujući i konačni karakter, mada je nekada moguće da ono bude obavezujuće, naravno ako se strane koje su i tražile tumačenje konkretnih pravnih normi, slože. Interesantno je određenje hermeneutike koje nju vezuje za nauku, te se kaže da hermeneutika označava „naučno tumačenje faktičnosti života“.60)

Zaključak
Nigde nema toliko izazova vezanih za pravo koliko ih je u domenu njegove primene. Primena prava kamen je spoticanja svakog pravnog sistema, jer se tu oslikava sva valjanost ili nevaljanost same pravne norme koja je doneta da se primeni. Izazov je još veći jer tvorac prava zamišlja apstraktne subjekte i apstraktne društvene odnose, a primena prava utiče na stvarne subjekte, konkretne kao i na stvarne društvene odnose. Kod primene prava ono silazi sa svojih normativnih visina na praktičnu i pojedinačnu ravan. Tako taj prostor između zamišljenog prava i njegove stvarne primene može biti veliki izazov pravnog poretka, koji će ili opstati ili se jednostavno slomiti.
Da se taj slom izbegne moramo se prihvatiti valjanog tumačenja društvenih odnosa pri primeni prava. Samo valjano tumačenje prava omogućava dugotrajnost pravnog poretka. Ono jeste brana od nezakonitog postupanja unutar zakonskih okvira, jer pravo iako je mera propisana zlu i samo je izvor zla. Dakle, tumač prava je slika pravednog zakonodavca, možda čak jasnija slika no što je to pravna norma, jer on je taj koji kreira život pravne norme, ona je bez njega mrtvo slovo. Iz tog razloga je i neophodno povezati tumača sa osnovnim moralnim postulatima kojima se služimo ili ne pri primeni prava. Ovo znači da je nekada mnogo važnije istražiti motive za ovakvo, ili onakvo tumačenje no baviti se samo normativnom slikom pravnog poretka. Ovu činjenicu svako na koga se pravna norma u njegovoj životnoj situaciji odnosi najbolje može da svedoči, jer apstrakcija nije ništa prema konkretizaciji pravne norme, posebno jer ona, norma nije predmet dogovora ili razgovora već pokoravanja. Kada u primenu norme uključimo njen imperativni karakater jasno je koliko je veliki izazov njena primena, te je opet jasno koliko pažnje valja posvetiti analizi primene prava kao i njegovog tumačenja pri samoj toj primeni.
1) R. Lukić, Metodologija prava, Naučna knjiga, Beograd, 1983, 221.
2) Ibid., 221. i 222.
3) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1995, 303.
4) Ibid., 304.
5) R. Lukić, Metodologija prava, 223.
6) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 306.
7) Ibid., 308.
8) R. Lukić, Metodologija prava, 226.
9) R. Lukić, Metodologija prava, 227.
10) Ibid., 228.
11) Ibid., 231.
12) Ibid.
13) R. Lukić, Metodologija prava, 231.
14) Ibid.
15) Ibid., 232.
16) R. Lukić, Metodologija prava, 233.
17) Ibid.
18) Ibid., 235.
19) Ibid.
20) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 223.
21) H. Feter, Hermeneutički ogledi, Dosije, Beograd, 2000, 25.
22) Ibid., 32.
23) Ibid., 25.
24) H. Feter, Hermeneutički ogledi, 26.
25) Ibid., 27.
26) Ibid., 37.
27) R. Valter, Teorija prava Hansa Kelzena, Dosije, Beograd, 1999, 29.
28) H. Kelzen, Čista teorija prava, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd, 1998, 63. i 64.
29) Ibid., 61.
30) R. Lukić, Metodologija prava, 108.
31) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 223.
32) H. Kelzen, Čista teorija prava, 64.
33) H. Feter, Hermeneutički ogledi, 36.
34) Ibid., 41.
35) Ibid.
36) Ibid., 40.
37) A. Kaufman, Pravo i razumevanje prava, Gutenbergova galaksija, Beograd-Valjevo, 1998, 9.
38) Ibid., 241.
39) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 223.
40) Ibid., 224.
41) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 231.
42) Ibid., 231-232.
43) Ibid., 235. i 236.
44) H. Feter, Hermeneutički ogledi, 27.
45) Ibid.
46) Ibid., 28.
47) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 265.
48) Ibid.
49) R. Lukić, Metodologija prava, 125.
50) H. Kelzen, Čista teorija prava, 68.
51) N. Visković, Teorija države i prava, Zagreb, 2001, 254-255.
52) H. Kelzen, Čista teorija prava, 67.
53) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 265, 267. i 268.
54) R. Lukić, Metodologija prava, 127.
55) H. Kelzen, Čista teorija prava, 69-70.
56) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 227.
57) Ibid.
58) R. Lukić, Teorija države i prava, II. Teorija prava, 229.
59) Ibid.
60) H. Feter, Hermeneutički ogledi, 73-74.

Summary: Nowhere are there as many challenges to law as there are in the realm of its application. The application of law is the stumbling block of any legal system, because this is where all the validity or invalidity of the legal norm that was adopted to be applied is reflected. The challenge is even greater because the creator of law imagines abstract subjects and abstract social relations, and the application of law affects real subjects, concrete as well as real social relations. When applying law, it descends from its normative heights to the practical and individual level. Thus, the space between the imagined law and its actual application can be a great challenge to the legal order, which will either survive or simply break down.
Key words: Law. Application of Law. Interpretation of Law. Legal Loopholes. Social Relationships.