STAVOVI DOMAĆIH SUDOVA O ZAKONITOSTI DOKAZA PRIBAVLJENIH POSEBNIM DOKAZNIM RADNJAMA

Krivično procesno pravo određuje niz dokaznih pravila, kojima se uređuju način pribavljanja dokaza i procesni uslovi za izvođenje dokaznih radnji, kako bi se na osnovu njihovih rezultata utvrdile činjenice na kojima se zasniva sudska odluka o krivičnoj stvari.1) Normativno određivanje pojedinih procesnih oblika pribavljanja i izvođenja dokaza (npr. način ispitivanja svedoka), te izričito zabranjivanje pojedinih načina pribavljanja dokaza, imaju za cilj da na osnovu zakona (ex lege) isključe upotrebu dokaza koji su dobijeni suprotno zakonu i koji se zbog toga smatraju nezakonitim.2) Nezakoniti dokazi su dokazi koji su nastali ili pribavljeni kršenjem zakonskih odredbi o prikupljanju i izvođenju dokaza, a obično predstavljaju povredu osnovnih ljudskih prava. Većina savremenih krivičnoprocesnih zakonodavstava propisuje da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su pribavljeni težim povredama zajemčenih osnovnih prava i sloboda građana, pa tako i Zakonik o krivičnom postupku  propisuje slučajeve kada se dokazi smatraju nezakonitim.

Za krivična dela organizovanog kriminala, čiji su glavni elementi organizovanost, brojnost članova i konstituisane uloge istih u vršenju krivičnih dela, zatvorenost strukture organizacija i povezanost sa eksponentima državne vlasti, „klasične“ dokazne radnje su često bez efekta, pa se posebne dokazne radnje naročito smatraju korisnim za njihovo otkrivanje i dokazivanje.3)

U krivičnom postupku može se koristiti samo dokazni materijal koji je pribavljen uz poštovanje osnovnih procesnih formi i garancija ljudskih prava. Suprotno tome, nezakoniti dokazi podvrgnuti su sistemu dokaznih zabrana, odnosno uspostavljenim standardima ponašanja državnih organa prilikom prikupljanja dokaza, čiji je cilj uravnoteženje uzajamno suprotstavljenih zahteva za delotvorno krivično gonjenje, sa jedne strane, i ostvarivanja prava na pravično suđenje koje uživa okrivljeni, sa druge strane.4)

Zakonik o krivičnom postupku (ZKP) posebne dokazne radnje propisuje u odredbama čl. 161-187, s tim što prvo sadrži osnovne odredbe o posebnim dokaznim radnjama, a zatim su regulisane pojedine dokazne radnje. Zakonik o krivičnom postupku u opštim odredbama propisuje materijalne i formalne uslove za određivanje posebnih dokaznih radnji, posebno vremensko ograničenje mera, taksativno određuje krivična dela za koja se mogu odrediti posebne dokazne radnje, način postupanja sa prikupljenim materijalom, tajnost podataka i slučajni nalaz.

Posebne dokazne radnje mogu se odrediti kada su kumulativno ispunjene dve pretpostavke, od kojih se prva odnosi na vrstu krivičnog dela,5) a druga na postojanje odgovarajućih dokaznih teškoća. Drugim rečima, prvo, potrebno je postojanje osnova sumnje da je lice na koje se takve radnje odnose učinilo krivično delo koje spada u kategoriju krivičnih dela u pogledu kojih su moguće posebne dokazne radnje, i drugo, neophodno je da se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano.

Zakonik o krivičnom postupku predviđa šest posebnih dokaznih radnji, i to: 1) tajni nadzor komunikacije; 2) tajno praćenje i snimanje; 3) simulovani poslovi; 4) računarsko pretraživanje podataka; 5) kontrolisana isporuka i     6) prikriveni islednik.

Ako je pri preduzimanju posebnih dokaznih radnji postupljeno suprotno odredbama Zakonika o krivičnom postupku ili naredbi organa postupka, na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka. Nezakonitost se može odnositi na bilo koju povredu koja je nastala prilikom prikupljanja dokaza ili prilikom korišćenja prikupljenih dokaza u daljem toku postupka.

Posebne dokazne radnje su relativno nov institut u našem krivičnom procesnom pravu, a dokazi pribavljeni ovim radnjama najčešće se koriste u postupcima za otkrivanje krivičnih dela organizovanog kriminala i korupcije, pa su samim tim posebna odeljenja sudova više bila u prilici da odlučuju o zakonitosti dokaza pribavljenih na ovaj način, a svakako da se time najviše bavio Vrhovni kasacioni sud, u čijoj nadležnosti je odlučivanje o zahtevima za zaštitu zakonitosti. Međutim, i drugi sudovi su se u pojedinim slučajevima bavili pitanjima zakonitosti dokaza pribavljenih posebnim dokaznim radnjama.

U jednom slučaju Vrhovni kasacioni sud se bavio pitanjem slučajnog nalaza, do koga je došlo primenom posebne dokazne radnje. U obrazloženju odluke, između ostalog se navodi: “Nadalje, odredbom člana 164. ZKP propisan je način korišćenja slučajnog nalaza tako što je određeno da ako je preduzimanjem posebnih dokaznih radnji prikupljen materijal o krivičnom delu ili učiniocu koji nije bio obuhvaćen odlukom o određivanju posebnih dokaznih radnji, takav materijal se može koristiti u postupku samo ako se odnosi na krivično delo iz člana 162. ZKP. Dakle, suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, korišćenje slučajnog nalaza kao dokaza vezuje se isključivo za krivično delo iz člana 162. ZKP a ne za vođenje jedinstvenog ili eventualno razdvojenog postupka protiv lica istaknutih u zahtevu. U konkretnom slučaju, slučajni nalaz korišćen je u postupku protiv okrivljenog A. A. zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ a koje delo predstavlja krivično delo iz člana 162. stav 1. tačka 2) ZKP u odnosu na koje se primenjuju posebne dokazne radnje i u odnosu na koje je prema odredbi člana 164. ZKP dozvoljeno korišćenje slučajnog nalaza kao dokaza.”6) Identičan stav je zauzet i u drugoj odluci,7) koja se takođe bavila pitanjem slučajnog nalaza u odnosu na lice koje nije bilo obuhvaćeno naredbom o preduzimanju posebne dokazne radnje.

Interesantna je i odluka koja se bavila slučajnim nalazom iz preduzete posebne dokazne radnje, kada je uređaj za tajno audio i video snimanje montiran u službeno policijsko vozilo, koje je koristilo više policajaca.8) U obrazloženju odluke se navodi: “Prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju su nižestepeni sudovi nepravilno primenili odredbe člana 84. ZKP i člana 164. ZKP, jer je ugradnja i postavljanje tehničkih uređaja za audio i video dokumentovanje izvršeno u službenom vozilu MUP-a RS, koje su pored okrivljenih V. V. i G. G. (u odnosu na koje su donete naredbe o trajnom praćenju i snimanju), koristili i drugi policijski službenici, a među njima i okrivljeni A. A. i B. B, te se materijal prikupljen i u odnosu na ove okrivljene ima smatrati slučajnim nalazom shodno odredbi člana 164. ZKP, koji nije u suprotnosti sa naredbom suda, niti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, a zbog čega su pobijanim nižestepenim rešenjima pogrešno primenjene odredbe čl. 84. ZKP i 164. ZKP, s obzirom da su ovi dokazi izdvojeni iz spisa predmeta kao nezakoniti”.

Sud je našao da su izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti neosnovani. “Naime, istovetne navode, sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, Viši javni tužilac u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije, isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, pa kako je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, ocenio ove žalbene navode neosnovanim i na strani 2 st. 4. i 5. za svoj stav – da je prvostepeni sud pravilno zaključio da se dokazi pribavljeni po osnovu posebne dokazne radnje ne mogu smatrati slučajnim nalazom, niti koristiti u odnosu na okrivljene A. A. i B. B, imajući u vidu da je u obe naredbe izričito navedeno da se posebna dokazna radnja tajnog praćenja i snimanja sprovodi isključivo kada su u vozilu u kome je postavljen uređaj za snimanje prisutni okrivljeni V. V. i G. G, posebno ceneći činjenicu da okrivljeni A. A. i B. B. nikada nisu istovremeno bili u patroli sa okrivljenima V. V. i G. G, niti su sa njima koristili navedeno putničko vozilo, izneo je jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge i upućuje, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP”.

U jednoj odluci Vrhovni kasacioni sud je konstatovao da „stoji činjenica da su snimljeni razgovori prikupljeni nakon nezakonitog produženja posebne dokazne radnje, jer sud nije odmah, po isteku vremena trajanja radnje od tri meseca, doneo naredbu kojom bi bilo produženo njeno trajanje, već šest dana kasnije, ali i pored toga zaključio da to ne znači da je pravnosnažnom presudom samim tim učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP“.9)

U jednoj odluci Višeg suda u Novom Sadu, sud je izdvojio kao nezakonite snimke razgovora pribavljene merom tajnog nadzora i snimanja komunikacija i tajnog praćenja i snimanja, jer naredba sudije za prethodni postupak nije sačinjena u skladu sa odredbom člana 167. stav 2. ZKP, odnosno ne sadrži raspoložive podatke o osumnjičenom, označenje poznatog telefonskog broja ili adrese osumnjičenog, označenje prostorija, mesta ili prevoznog sredstva, način sprovođenja, niti sadrži obim i trajanje određenih posebnih dokaznih radnji.10)

U jednoj odluci11) Vrhovni kasacioni sud se bavio pitanjem razlike između posebne dokazne radnje tajno praćenje i snimanje i postupanja policije na osnovu Zakona o policiji, a u odluci se navodi: “… utvrđeno je da su iskazi svedoka G. G. i D. D, policijskih službenika UKP Odsek za borbu protiv organizovanog kriminala, po oceni ovoga suda, dokazi koji su pribavljeni i izvedeni u skladu sa odredbama ZKP i isti predstavljaju zakonite dokaze na kojima se može zasnivati presuda…, jer se u konkretnom slučaju nije radilo o posebnoj dokaznoj radnji tajno praćenje okrivljenih, već su, po oceni ovoga suda, policijski službenici, zakonito preduzimali radnje u skladu sa odredbama člana 286. st. 1. i 2. ZKP, koje omogućavaju ovlašćenim policijskim službenicima da radi otkrivanja krivičnih dela i njihovih učinilaca, bez bilo čijeg posebnog naloga, preduzimaju potrebne mere da se pronađe učinilac krivičnog dela, odnosno da se otkriju i obezbede tragovi krivičnog dela i predmeti koji mogu poslužiti kao dokaz, a postupali su i u skladu sa odredbama člana 47. stav 2. tačka 3) i člana 50. stav 2. Zakona o policiji, kojima su policijski službenici ovlašćeni da prilikom obavljanja policijskih poslova primenjuju policijske mere i radnje u skladu sa Zakonom o policiji i drugim zakonima, između ostalog i policijsko opažanje i opserviranje, a koje opserviranje se vrši na javnim i drugim za pristup dostupnim mestima, bez zadiranja u pravo na privatnost bilo kog lica“.

Posebno odeljenje Višeg suda u Beogradu u jednoj odluci je iznelo stav da je „snimanje navedenog” lica „obavljeno bez validnog zakonskog osnova”, jer je razgovor vodio osumnjičeni prema kome nije bila određena posebna dokazna radnja.12) Premda je Posebno odeljenje Apelacionog suda ukinulo pomenuto rešenje zbog nedostataka u sastavu prvostepene odluke, iz obrazloženja drugostepene odluke ne proizlazi da je stav prvostepenog suda nepravilan i da se primena mere tajnog nadzora komunikacije može realizovati i protiv saosumnjičenog prema kome nije određena mera.13) U jednoj odluci Vrhovni kasacioni sud ističe da je „izvođenje dokaza uvidom u transkripte telefonskih razgovora između okrivljenih zasnovano na postojećoj zakonskoj naredbi prema jednom okrivljenom”, tako da je ovaj dokaz nesumnjivo zakonit dokaz u odnosu na okrivljenog prema kome je doneta naredba za primenu mere. Zbog ocene sadržine ovih razgovora u odnosu na drugog okrivljenog, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu samo u odnosu na tog okrivljenog, ali i dalje to nije razlog zbog koga bi se ovaj dokaz mogao smatrati nezakonitim u odnosu na prvog okrivljenog.14)

Vrhovni kasacioni sud u jednoj odluci ističe “da nije povređena odredba  člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a” i da primena tajnog nadzora komunikacija nije nedozvoljen dokaz ako se sprovodi nad stranim državljaninom, koji ima telefonski broj stranog operatera, a nalazi se na teritoriji Republike Srbije.15) Vrhovni kasacioni sud u jednoj svojoj odluci ističe da okolnost da se istražni sudija Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu u naredbi nije izričito pozvao i na odredbu člana koja se odnosi na određivanje mera ukoliko postoje osnovi sumnje da se priprema neko od krivičnih dela organizovanog kriminala, korupcije ili drugo izuzetno teško krivično delo, ne predstavlja razlog ili okolnost koja dovodi u pitanje zakonitost pobijane naredbe.16)

U vezi sa računarskim pretraživanjem podataka pojavila se dilema da li javni tužilac može izdati naredbu da se putem ove posebne istražne radnje pribave podaci o telefonskoj komunikaciji upoređivanjem baznih stanica sa nekim brojem telefona. U vezi s tim Vrhovni kasacioni sud je zauzeo stav da javni tužilac ne može sam da pribavlja podatke u vezi evidencije telefonske komunikacije i korišćenja baznih stanica ni računarsko pretraživanje, već može samo sudu dostaviti obrazloženi predlog za izdavanje naredbe u smislu odredbe čl. 178. i 179. ZKP.17) U predmetu Kzz 1306/2017 branilac okrivljenog je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti tvrdio da u odnosu na okrivljenog ne samo da nije postojala naredba sudije za preduzimanje posebne dokazne radnje tajni nadzor komunikacije, već je njemu stavljeno na teret krivično delo u odnosu na koje se ne primenjuje ova posebna dokazna radnja. Vrhovni kasacioni sud je u svojoj odluci pošao od toga da, iako u konkretnom slučaju okrivljeni nije bio obuhvaćen odlukom o određivanju tajnog nadzora komunikacije, u vreme donošenja naredbe o preduzimanju ove posebne dokazne radnje i za sve vreme trajanja iste njemu je bilo stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela u odnosu na koje se primenjuje ova posebna dokazna radnja. Stoga je zauzeo stav da se materijal koji je prikupljen u postupku primene mere tajnog nadzora komunikacije, u konkretnom slučaju, mogao koristiti kao dokaz u postupku, kao tzv. slučajni nalaz, zbog čega činjenica da je javni tužilac izmenio pravnu kvalifikaciju krivičnog dela tek nakon prestanka primene ove posebne dokazne radnje, tako što je umesto krivičnog dela iz člana 114. KZ za koje se primenjuje tajni nadzor komunikacije, stavio na teret izvršenje krivičnog dela iz člana 113. KZ u odnosu na koje se ne primenjuje ova posebna dokazna radnja, ostaje bez uticaja na zakonitost pribavljanja dokaza u odnosu na okrivljenog.18) U predmetu Kzz 378/2014 branilac okrivljenog je isticao da se prikupljeni dokazni materijal tajnim nadzorom komunikacije zbog postojanja osnova sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo primanje mita iz člana 367. KZ, nije mogao koristiti u predmetnom krivičnom postupku protiv okrivljenog koji je naknadno vođen zbog krivičnog dela trgovina uticajem iz člana 366. KZ. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca ocenio kao neosnovan, prihvatajući dokazni materijal pribavljen merom tajnog nadzora komunikacije okrivljenog, zbog postojanja osnova sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo primanje mita, a zbog kojeg dela je predmetni krivični postupak protiv okrivljenog i pokrenut i vođen, kao validan dokaz. Usled toga, okolnost da je tek pred završetak glavnog pretresa izmenjena optužnica, bez izmene činjeničnog opisa u pogledu preduzetih radnji izvršenja dela, kada je okrivljenom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela trgovina uticajem, u odnosu na koje je takođe dozvoljena primena tajnog nadzora komunikacije, ostaje bez uticaja na zakonitost njegovog korišćenja u krivičnom postupku.19) U predmetu Kzz 431/18 branilac okrivljenog je isticao da je pravosnažna presuda zasnovana na nezakonitom dokazu, jer u naredbi za preduzimanje posebne dokazne radnje nije na nesumnjiv način određeno njeno trajanje. Vrhovni kasacioni sud našao je zahtev za zaštitu zakonitosti neosnovanim, uzimajući u obzir da u naredbama kojima se određuje tajni nadzor komunikacije, shodno odredbama čl. 166. i 167. ZKP, nije neophodno opredeliti i do kada tačno traje ova mera, već je dovoljno opredeliti početak sprovođenja mere i dužinu trajanja, što je i bilo učinjeno u konkretnom slučaju. U tom smislu, u konkretnom slučaju sud je u naredbi naveo da ova mera počinje da teče od 25. 12. 2013. godine i da će trajati tri meseca, te da je ova naredba produžena naredbom od 19. 3. 2014. godine za još tri meseca, pri čemu je u ovoj naredbi navedeno i da mera ne može više biti produžena, te da počinje da teče od 25. 3. 2014. godine i da može najduže trajati do 25. 6. 2014. godine, zbog čega je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu u kojem ističe da navedena naredba ne sadrži vreme trajanja i da je stoga nezakonita, ocenjen neosnovanim.20) U predmetu Kzz 1306/2017 branilac okrivljenog je istakao da je pravnosnažna presuda zasnovana na nezakonitom dokazu, jer je dokaz proizašao iz tajnog nadzora komunikacije, s obzirom da je ova posebna dokazna radnja određena prema broju telefonskog aparata – IMEI broj, a ne prema telefonskom broju kako ZKP to nalaže. Međutim, Vrhovni kasacioni sud je zauzeo stav da IMEI broj predstavlja jedinstveni broj dodeljen svakom mobilnom telefonu ponaosob i uvek je vidljiv prilikom praćenja telefonske komunikacije, te je, u smislu odredaba ZKP, podoban za identifikaciju telefonskog aparata.21)

Vrhovni kasacioni sud je u svojoj odluci22) zaključio da su navodi branilaca kojima se ističe da je sud izvršenje posebne dokazne radnje simulovani posao poverio svedoku A. A. kao fizičkom licu, a što je u suprotnosti sa odredbom člana 176. stav 1., neosnovani. Naime, sud je ocenio da je zakonito sprovedena dokazna radnja simulovani poslovi, jer „iz odredbe člana 176. stav 1. ZKP, jasno proizlazi da ovu naredbu može izvršavati i drugo ovlašćeno lice ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja, pa imajući u vidu da je naredbom sudije za prethodni postupak jasno naznačeno da će A. A. novčani iznos od 3.000 evra, koji će mu prethodno predati radnici MUP, a koje novčanice se imaju fotografisati i popisati po serijskim brojevima, dati osumnjičenom Z. D, to je A. A. navedenom naredbom dobio ovlašćenje za izvršenje konkretnog simulovanog pravnog posla koji se sastoji u simulovanom davanju mita, a koji će izvršavati pod nadzorom i kontrolom ovlašćenih službenih lica PU Novi Sad i  UKP-SSIM“.

U presudi Višeg suda u Nišu,23) utvrđeno je „da je okrivljenom povređeno pravo na pravično suđenje, dok su izvedeni dokazi, po načinu pribavljanja, ocenjeni kao nezakoniti, kada su ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova provocirala određeno lice na izvršenje krivičnog dela, umesto da se ograniče na istraživanje kriminalne delatnosti tog lica na, u osnovi, pasivan način, bez aktivnog podstrekavanja da delo bude izvršeno“. Sud je dalje utvrdio da kod okrivljenih u to vreme nije postojala konkretna odluka da izvrše krivično delo stavljanje u promet opojnih droga koju nisu ni posedovali u količini od 10 grama. Tek posle poziva okrivljenog svedoka, oni odlučuju da nabave opojnu drogu za kupca koji je tražio 10 grama, koju količinu opojne droge niko od njih nije imao, da bi zatim licu koje je tražilo da proba opojnu drogu predali 0,34 grama heroina koliko je M. M. kao uživalac opojnih droga posedovao. Na taj način policajci su isprovocirali vršenje dela zbog kojih su okrivljeni optuženi i namamili ih na izvršenje istih, iako u to vreme okrivljeni nisu imali nameru niti su doneli odluku da nekome prodaju opojnu drogu, a u konkretnom slučaju nisu ostvarili nikakvu zaradu niti je novac pronađen kod njih. Sud je zaključio da su izvedeni dokazi po načinu pribavljanja nezakoniti i da se na njima ne može zasnovati presuda, ….pa ih je na osnovu člana 355. tačke 2. ZKP oslobodio od optužbe. Ispunjenost uslova za angažovanje prikrivenog islednika, prema shvatanju Vrhovnog kasacionog suda, ocenjuje se prema činjenicama koje su na raspolaganju sudiji za prethodni postupak u trenutku kada donosi naredbu za primenu ove mere, a ne prema zaključku prvostepenog suda o tome da li se radilo o krivičnom delu organizovanog kriminala ili ne. Stoga, činjenica da su okrivljeni prvostepenom presudom oslobođeni od optužbe da su izvršili krivična dela iz člana 346. KZ-a, koja su okrivljenima stavljena na teret optužnicom Tužilaštva za organizovani kriminal, bez uticaja je na zakonitost dokaza prikupljenih angažovanjem prikrivenog islednika.24) U istoj odluci Vrhovni kasacioni sud smatra da nema navođenja na izvršenje krivičnog dela kada iz dokaza izvedenih tokom krivičnog postupka nesumnjivo proizlazi da je okrivljeni nabavio predmete izvršenja krivičnog dela pre kontakta sa prikrivenim islednikom, čime je manifestovao nameru da izvrši krivično delo.

Borba protiv pojedinih oblika kriminaliteta, a pre svega organizovanog kriminaliteta i korupcije zahteva i primenu posebnih dokaznih radnji, ali s obzirom da se ovim radnjama u znatnoj meri ograničavaju osnovna ljudska prava i slobode, njihova primena i korišćenje rezultata posebnih dokaznih radnji moraju biti veoma ograničeni i oprezni. Prilikom određivanja posebnih dokaznih radnji, a pre svega tajnog nadzora komunikacije, može doći do zloupotrebe od strane državnih organa kojima je na raspolaganju diskreciona ocena u procesu odlučivanja. U slučaju prekoračenja procesnih ovlašćenja organa postupanja, i pored toga što su prvenstveno usmerena ka ostvarivanju legitimnih ciljeva, tako dobijeni rezultati ne mogu se koristiti kao dokaz u krivičnom postupku, odnosno radiće se o nedozvoljenim dokazima.

Ocena zakonitosti preduzimanja posebnih dokaznih radnji i upotrebe njihovih rezultata od uticaja su na ostvarenje prava na pravični postupak, dok je precizno utvrđivanje pravila u zakonu i pridržavanje ovih pravila od strane nadležnih organa preduslov da bi ograničenje osnovnih prava građana na privatnosti, primenom ovih mera, bilo opravdano. 25)

Analizirajući odluke Vrhovnog kasacionog suda koje se odnose na posebne dokazne radnje, Stanković B. navodi da je primećeno da stavovi najviše sudske instance daju podršku da se i pored određenih propusta, dobijeni materijal može koristiti kao dokaz u postupku, jer postoje drugi dokazi na kojima će se zasnivati presuda, što dovodi do neprihvatljive „relaksacije u postupanju“ kako organa postupka tako i nadležnih organa koji neposredno primenjuju mere.26) Stoga se i predlaže da se zasnivanje presude na dokazu na kome se po odredbama ZKP ne može zasnivati, propiše kao apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka.

Poznavanje sudske prakse u vezi sa posebnim dokaznim radnjama i nedozvoljenim dokazima veoma je značajno, kako za tužioce i sudije, a posebno za pripadnike policije, BIA i VBA, koji u praksi pribavljaju dokaze primenom posebnih dokaznih radnji.

1) Stanković, B. (2022) Nezakoniti dokazi u krivičnom postupku (doktorska disertacija), Pravni fakultet u Beogradu, str. 65.

2)  Ibidem.

3) Škulić, M. (2015): Organizovani kriminalitet – pojam, pojavni oblici i krivični postupak, Službeni glasnik, Beograd, str. 473.

4) Ilić, P. G. (2015): O nezakonitim dokazima u krivičnom postupku, Kaznena reakcija u Srbiji, V deo, str. 75-87.

5) Krivična dela za čije otkrivanje se mogu koristiti posebne dokazne radnje navedena su u odredbi člana 162. ZKP.

6) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 415/20 od 3. 6. 2020. godine.

7)  Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 736/21 od 7. 12. 2021. godine.

8) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1379/21 od 19. 1. 2022. godine.

9) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1319/2019 od 23. 1. 2020. godine.

10) Rešenje Višeg suda u Novom Sadu K. Po.4-71/19, Citirano prema: Ana Stamenić, „Posebne dokazne radnje kod koruptivnih krivičnih dela“, Bilten Višeg suda u Novom Sadu, Broj 11/2020, str. 96.

11) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 134/2020 od 19. 2. 2020. godine.

12) Viši sud u Beogradu, Posebno odeljenje K po 1. 253/10. od 12. 7. 2013. godine, Citirano prema: Ilić, G., Matić Bošković, M. (2015): Posebne mere tajnog prikupljanja podataka u krivičnom postupku: pogled iz pravosuđa, Beograd, str. 9.

13) Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje Kž. po 309/13 od 30. 7. 2013. godine, Citirano prema: Ilić, G., Matić Bošković, M. (2015): Posebne mere tajnog prikupljanja podataka u krivičnom postupku: pogled iz pravosuđa, Beograd, str. 9.

14) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 216/2015 od 11. 3. 2015. godine.

15) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz OK 9/2014. od 19. 5. 2014. godine.

16) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1137/2014 od 2. 12. 2014. godine.

17) Stav usvojen na sednici Krivičnog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 4. aprila 2014. godine.

18) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1306/2017 od 19. 12. 2017. godine.

19)  Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 378/2014 od 20. 5. 2014. godine.

20)  Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 431/2018 od 18. 4. 2018. godine.

21) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1306/2017 od 19. 12. 2017. godine.

22) Presuda Vrhovnog kasacionog suda Kzz 1511/2020 od  3. 2. 2021. godine.

23) Presuda Višeg suda u Nišu K br. 248/10 od 30. 12. 2010. godine, Bilten Višeg suda u Nišu, broj 32/2014.

24) Presuda Vrhovnog kasacionog suda, KZZ OK 13/2014. od 13. 6. 2014. godine.

25) Stanković, B. (2022) Nezakoniti dokazi u krivičnom postupku, op. cit.

26)  Ibidem.