Sticanje svojine u izvršnom postpku
STVARNO PRAVO
Sticanje svojine u izvršnom postpku
U parnici radi utvrđenja prava svojine stečenom u izvršnom postupku prigovorom tuženog ne može se osporavati zakonitost javne predaje.
I z o b r a z l o ž e n j a:
U vreme kada je pokretnut izvršni postupak, čiji je predmet izvršenja bila predmetna nepokretnost primenjivao se Zakon o
izvršenju i obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 31/2011… 139/2014). Odredbama ovog zakona propisano je u članu 4. stav
1. da izvršitelj sprovodi izvršenje na osnovu rešenja o izvršenju koje donosi osnovni sud sa područja višeg suda, odnosno
privredni sud za koje je izvršitelj imenovan. Odredbom člana 74. istog zakona propisano je da stranka i učesnik mogu
podneskom zahtevati od suda, odnosno izvršitelja da otklone nepravilnosti učinjene u toku i povodom sprovođenja izvršenja
(stav 1). Ako nađe da je zahtev iz stava 1. ovog člana osnovan, sud će rešenjem utvrditi, a ako je to moguće otkloniti,
odnosno naložiti otklanjanje nepravilnosti nastalih odlukama i radnjama sudskog izvršitelja ili izvršitelja (stav 5). Prema članu
131. tog zakona, nakon polaganja cene u slučaju prodaje nepokretnosti javnim nadmetanjem, odnosno po polaganju cene
u slučaju prodaje neposrednom pogodbom sud, odnosno izvršitelj donosi zaključak da se nepokretnost preda kupcu i da se
u javnu knjigu upiše pravo svojine u njegovu korist (stav 1). Zaključak o predaji nepokretnosti dostavlja se svim licima
kojima se dostavlja i zaključak o prodaji, kao i poreskoj upravi (stav 2). Protiv ovog zaključka može se podneti zahtev za
otklanjanje nepravilnosti o kome odlučuje sud rešenjem, u skladu sa članom 74. ovog zakona (stav 3).
Odredbom člana 50. istog zakona propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava
izvršenje može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudiji, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu
proglasi nedopuštenim. Ako izvršitelj sprovodi izvršenje, sudija prigovor dostavlja i njemu (stav 1). Sudija može tokom
celog postupka treće lice, čije pravo oceni verovatnim, a koje je izvršni poverilac osporio ili se o njemu nije izjasnio,
rešenjem da, uputi da u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja protiv izvršnog poverioca, pokrene parnični
postupak radi proglašenja da je izvršenje na tom predmetu nedopušteno (stav 4).
Zaštita stranke jasno je definisana i obezbeđena kroz propisana pravila o postupku po zahtevu za otklanjanje nepravilnosti,
kao pravnom sredstvu koje stranke, ali i učesnici izvršnog postupka mogu koristiti u fazi sprovođenja izvršenja, koje mogu
biti učinjene kako odlukama tako i radnjama, kao i o prigovoru trećeg lica, kao lica koje tvrdi da u pogledu predmeta
izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje. U konkretnom slučaju tužilac je tužbom tražio da se utvrdi da je vlasnik na
nepokretnosti – stambenom objektu neto površine 275,70 m2, bruto površine 328,59 m2 u Petrovaradinu, sagrađenog na
parc. br. .. KO Petrovaradin, te da se tužena obaveže da tužiocu u posed preda predmetnu nekretninu, slobodnu od lica i
stvari sa svim primercima ključeva. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje (da je rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u
Novom Sadu I 380/12 od 31. 1. 2012. godine određeno izvršenje na parcelama i spornom stambenom objektu, da je
dopunom sudskog veštaka za oblast građevinarstvo procena vrednost nepokretnosti u iznosu od 5.646.580,00 din. na dan
4. 5. 2015. godine, data za: vrednost spornog objekta, za kat. parc. br. .. na kojoj se objekat nalazi i parc. br. .., te da je
na osnovu ovog nalaza zaključkom suda od 19. 5. 2015. godine utvrđena vrednost nepokretnosti koje su bile predmet
izvršenja u iznosu od 5.646.580,00 din), i po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da
kupoprodajna cena koja je utvrđena zaključkom o prodaji obuhvata i vrednost stambenog objekta.
Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava da tužilac nije stekao pravo svojine na osnovu
odluke državnog organa (član 20. ZOSPO) i člana 131. stav 1. ZIO, jer se pravo svojine na predmetnim nepokretnostima
u izvršnom postupku moglo steći isključivo na osnovu zaključka o predaji u kome bi izričito pisalo koje nekretnine se
predaju kupcu, a da zaključak o predaji predmetnu stambenu zgradu ne pominje. Naime, životno je nelogično i pravno
neutemeljeno da je izvršenje u predmetu I 380/12, između ostalog, sprovedeno na kat. parc. br. .. površine 148 m2 pod
objektima, kako je to navedeno u zaključku o predaji, a da tim zaključkom nije obuhvaćen i stambeni objekat površine
148m2. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da tokom sprovođenja izvršenja izvršni dužnik, kao ni tužena, niti sada pok.
V. V. nisu podnosile zahtev za otklanjanje nepravilnosti na osnovu citirane odredbe člana 74. stav 1. ZIO, kao ni prigovor
koji sprečava izvršenje u smilu citirane odredbe člana 50. stav 1. ZIO, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je
predmet javne prodaje u izvršnom postupku I 380/12 bio i sporni stambeni objekat, što potvrđuje i činjenica da su ključevi
spornog objekta nakon javne prodaje predati advokatu kupca, ovde tužioca.
Bez uticaja na drugačiju odluku su i navodi revizije da nema identiteta u pogledu stambene zgrade označene u predlogu za
izvršenje (148 m2) na osnovu kog je dozvoljeno izvršenje i stambene zgrade koja je predmet parničnog postupka
(275,70 m2 neto, 238,59 m2 bruto). Naime, tokom trajanja ovog postupka tužena nije istakla protivtužbeni zahtev u kome
bi navela da je nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji od 2. 2. 2012. godine izvršeno ulaganje na dogradnji i proširenju
postojećeg stambenog objekta i u prilog svojih navoda pružila dokaze koji bi bili cenjeni od strane suda, te stoga navedeno
može eventualno biti predmet nekog drugog postupka.
(Presuda Vrhovnog suda, Rev 1318/22 od 27. III 2024)