Naknada štete u vidu izgubljene dobiti
OBLIGACIONO PRAVO
Naknada štete u vidu izgubljene dobiti
Da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete u vidu izgubljene dobiti potrebno je da je izvesno da bi on tu korist ostvario, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, koje se nisu ostvarile, jer je njihovo ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Članom 154. stav 1. ZOO je propisano da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Članom 155. ZOO je propisano da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).
Članom 189. stav 1. ZOO je propisano da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, dok je stavom 3. propisano da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem.
Dakle, da bi postojala odgovornost za naknadu štete potrebno je da je šteta nastala, da je šteta nastala nedozvoljenom radnjom ili propuštanjem štetnika, da postoji uzročna veza između nedozvoljene radnje i štete i da postoji odgovornost za štetu. Izgubljena dobit je vid materijalne štete koju oštećeni trpi jer ga je radnja ili propuštanje štetnika sprečila da stekne određenu materijalnu korist koja se prema redovnom toku stvari ili posebnim okolnostima osnovano očekivala. U tom smislu, da bi oštećeni ostvario pravo na naknadu štete u vidu izgubljene dobiti potrebno je da je izvesno da bi on tu korist ostvario, pri čemu nije merodavno ono što sam oštećeni očekuje, nego objektivna mogućnost sticanja dobiti prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, koje se nisu ostvarile, jer je njihovo ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom.
Pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja iz čl. 228. i 231. Zakona o parničnom postupku nije pružio dokaze da je usled nezgode koja se dogodila dana 27. 7. 2016. godine pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti, kao ni visinu iste, pravilno zaključivši da je u nalazu veštaka koji je tužilac dostavio uz tužbu izvršen matematički obračun, odnosno pomnožena vrednost jednog autodana rada sa periodom u kom tužilac navodno nije radio, s obzirom da je za utvrđivanje visine izgubljene dobiti potrebno utvrditi dobit koju bi tužilac mogao ostvariti s obzirom na njegove prethodne poslovne rezultate, a ne samo prema ceni jednog autodana. Naime, da bi se utvrdilo da li je tužilac izgubio zaradu i koliko, u smislu člana 189. Zakona o obligacionim odnosima, mora se imati u vidu kako je tužilac poslovao u dužem vremenskom periodu, odnosno prethodnom periodu u odnosu na vreme oštećenja vozila u predmetnoj nezgodi, jer to bi bio gubitak koji je on mogao očekivati po redovnom toku stvari, a ne neki apstraktni autodan za koji je neizvesno da li bi ga tužilac uopšte ostvario, o čemu tužilac, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud nije pružio dokaze.
(Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 1970/21 od 4. VIII 2022)