Povreda prava na pravnu sigurnost
USTAVNO PRAVO
Povreda prava na pravnu sigurnost
Kada sudovi poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donose različite odluke, takvo postupanje je suprotno principu pravne sigurnosti, kao elementu prava na pravično suđenje.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Ustavni sud nalazi da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na činjenici da su sudovi poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu razlike naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika i time doveli podnosioca u neravnopravan položaj u odnosu na druge tužioce čiji su tužbeni zahtevi usvojeni.
Ustavni sud je konstatovao da je Viši sud u Beogradu u osporenoj presudi Gž. 7651/18 od 7. decembra 2018. godine ocenio da potraživanje naknade i nagrade za obavljanje dužnosti sudije porotnika ima karakter povremenog potraživanja iz člana 372. Zakona o obligacionim odnosima, koje dospeva na mesečnoj bazi i koje zastareva u roku od tri godine.
Ustavni sud je ocenio da je Viši sud u Beogradu doneo drugačiju odluku u predmetu sa istim činjeničnim i pravnim stanjem i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na druge sudije porotnike, čiji su tužbeni zahtevi za isplatu razlike naknade i nagrade pravnosnažno usvojeni. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, broj predstavke 39005/04, odluka od 20. maja 2008. godine, stav 41. i Beian protiv Rumunije, broj predstavke 30658/05, odluka od 6. decembra 2007. godine, st. 34-40), te da je sama činjenica da je sud poslednje instance, povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je konstatovao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, dok su u dostavljenim presudama, u parnicama vođenim po tužbama lica koja su takođe bila sudije porotnici, sa istim tužbenim zahtevima, istaknutim prema istom tuženom, pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi tih tužilaca. Budući da je, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe bio u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i tužioci u navedenim slučajevima, to je podnosilac, odbijanjem njegovog tužbenog zahteva, doveden u bitno različit položaj od onoga u kojem su bili tužioci čiji su istovrsni tužbeni zahtevi usvojeni. Ustavni sud smatra da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 1623/19 od 23. II 2023)