Pravo na usmeno prevođenje u parničnom postupku
USTAVNO PRAVO
Pravo na usmeno prevođenje u parničnom postupku
Pravo na usmeno prevođenje u parničnom postupku nije bezuslovno procesno pravo, čak ni kad je stranka pripadnik nacionalne manjine čiji je jezik u službenoj upotrebi u sudu, već sama stranka mora da postavi zahtev za usmeno prevođenje.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Ustavni sud ukazuje da neznanje ili nerazumevanje jezika na kome se parnični postupak vodi ne sme biti smetnja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih i manjinskih prava (član 199. stav 2. Ustava). Sredstvo čijom se primenom strankama omogućava da prate tok postupka i u njemu upotrebljavaju svoj jezik i pismo jeste prevođenje, u smislu odredbe člana 95. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine. Usmeno se prevodi ono što se iznosi na ročištu, kao i isprave koje se na ročištu koriste radi dokazivanja, i to vrši prevodilac. O zahtevu za prevođenje sud mora da odluči i onda kada stranka ima advokata i pomoć prevodioca mora biti formalna i profesionalna (presuda Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Cuscani protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 32771/96, od 24. septembra 2002. godine, st. 34-40).
Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da je kao pripadnik nacionalne manjine imao pravo na „tumača“ u postupku koji se vodio pred osnovnim sudom. Ustavni sud ukazuje da prevođenje nije bezuslovno procesno pravo, čak ni kad je stranka pripadnik nacionalne manjine, čiji je jezik u službenoj upotrebi u sudu. U samoj odredbi člana 95. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine propisani su uslovi za usmeno prevođenje. Najpre, sama stranka mora da postavi zahtev za usmeno prevođenje („obezbediće im se ako to zahtevaju“), a Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta, utvrdio da podnosilac takav zahtev nije postavio u bilo kojoj fazi postupka. Uslov za korišćenje mogućnosti usmenog prevođenja jeste da se postupak vodi na jeziku koji stranke ne razumeju, znači nije dovoljno da je stranka pripadnik nacionalne manjine čiji jezik nije jezik konkretnog parničnog postupka. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta, utvrdio da podnosilac uopšte nije isticao da ne razume jezik na kojem se vodi postupak. Na kraju, prevođenje može da se vrši i na jeziku koji stranke razumeju, ne mora obavezno da bude na maternjem jeziku stranke.
U vezi sa zakonskom odrednicom „(ne)razumevanja jezika”, Ustavni sud ukazuje da se navedena formulacija koristi u Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i u samom Ustavu. Navedena Evropska konvencija u odredbi člana 6. stav 3. tačka a) sadrži standard „na jeziku koji razume“, dok član 6. stav 3. tačka e), kao uslov za korišćenje besplatnog prevodioca utvrđuje „da aplikant ne razume ili ne govori jezik koji se upotrebljava u sudu“. Znači, nigde se ne koristi pojam na maternjem jeziku. Iako navedene odredbe Evropske konvencije imaju prvenstveno krivičnopravni kontekst, aspekti pravičnog suđenja iz navedenih odredbi se shodno primenjuju i u građanskom postupku (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Albert and Le Compte protiv Belgije, predstavke br. 7299/75 i 7496/76, od 10. februara 1983. godine). Ustavni sud je, takođe, ranije zauzeo pravno stanovište da iako se pravni standard iz odredbe člana 6. stav 3. tačka a) navedene Evropske konvencije prevashodno primenjuje u krivičnopravnoj stvari, ne postoje nikakve smetnje da se on shodno primenjuje i u građanskim postupcima (Odluka Ustavnog suda, Už-9817/2012, od 28. maja 2015. godine). Dalje, Ustav u odredbi člana 32. stav 2. utvrđuje da je za ostvarivanje prava na besplatnog prevodioca potrebno „da lice ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu“.
Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. st. 1. i 2. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 10302/19 od 27. IV 2023)