Pravo na upotrebu maternjeg jezika u parničnom postupku
USTAVNO PRAVO
Pravo na upotrebu maternjeg jezika u parničnom postupku
Zakon o parničnom postupku ne propisuje obavezu suda da stranke pouči o pravu da postupak pred sudom prate na svom jeziku posredstvom prevodioca, već se pravo stranke na upotrebu svog jezika ostvaruje na zahtev stranke, a apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji samo ako je protivno odredbama Zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Podnosilac ustavne žalbe je u ustavnoj žalbi istakao da je pripadnik rusinske nacionalne manjine čiji je jezik u službenoj upotrebi u Osnovnom sudu u Vrbasu – Sudska jedinica u Kuli. Pravni akt kojim se utvrđuje ravnopravna službena upotreba jezika nacionalnih manjina sa srpskim jezikom u radu državnih organa, a time u i radu suda, jeste statut jedinice lokalne samouprave (član 11. stav 2. Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma, „Službeni glasnik RS“, br. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 i 30/10). Odredbom člana 6. Statuta opštine Kule („Službeni list opštine Kula“, br. 13/08, 15/08 – ispravka, 6/10, 40/12 i 7/13 – prečišćen tekst), koji je bio merodavan za vreme trajanja parničnog postupka, bilo je propisano da je na teritoriji opštine u službenoj upotrebi srpski jezik i ćirilično pismo, mađarski i rusinski jezik i njihova pisma, na način utvrđen Ustavom, zakonom i Statutom opštine.
Ustavni sud ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe kao stranka u postupku imao pravo, u smislu odredbe člana 95. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, da na ročištima i prilikom usmenog preduzimanja procesnih radnji pred sudom upotrebljava svoj jezik (pravo na usmeno korišćenje rusinskog jezika u postupku), a kao pripadnik rusinske nacionalne manjine čiji je jezik u službenoj upotrebi u sudu, imao je pravo da, u smislu odredbe člana 97. stav 1. istog procesnog zakona, podnese podneske sudu na svom maternjem rusinskom jeziku (pravo na pismeno korišćenje rusinskog jezika – pravo na pismo).
Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u parnične spise predmeta, utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe kao stranka – tuženi na ročištima i prilikom podnošenja podnesaka (žalbe) koristio srpski jezik i pismo.
U vezi sa tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da ga parnični sud nije upozorio na upotrebu njegovog maternjeg jezika, Ustavni sud ukazuje da Zakon o parničnom postupku iz 2011. godine ne propisuje obavezu suda da stranke pouči o pravu da postupak pred sudom prate na svom jeziku posredstvom prevodioca. Zatim, apsolutno bitna povreda odredaba parničnog postupka, u smislu člana 374. stav 2. tačka 8) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, postoji samo ako je protivno odredbama Zakona sud odbio zahtev stranke da u postupku slobodno upotrebljava svoj jezik i pismo.
Naime, Ustavni sud ukazuje da je obaveza suda da stranke i druge učesnike u postupku pouči o pravu da usmeni postupak pred sudom prate na svom jeziku posredstvom tumača i da se u zapisnik zabeleži data pouka, postojala na osnovu člana 96. prethodnog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), međutim, već Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) izmenjen je član 96. u celosti tako da parnični sud više nema tu obavezu, već se pravo stranke na upotrebu svog jezika ostvaruje na zahtev stranke, a kako je propisano i citiranim odredbama merodavnog Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine.
Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo da „nije razumeo upozorenje u pozivu za predlaganje dokaza“ zbog čega nije predložio dokaz o svojim povredama, a s tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju radilo o pozivu suda za prvo ročište za glavnu raspravu od 3. oktobra 2017. godine u sporu male vrednosti, u kojem se nalazilo i upozorenje da stranka u ovom postupku treba da sve činjenice i dokaze iznese do zaključenja prvog ročišta za glavnu raspravu, da u žalbi protiv presude ne može da iznosi nove činjenice i predlaže nove dokaze (član 473. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine). U vezi sa navedenim, Ustavni sud najpre ocenjuje da navedeno upozorenje iz poziva predstavlja podsetnik za stranku za obavezu koju ima po samom Zakonu o parničnom postupku u pogledu predlaganja dokaza i iznošenja činjenica, odnosno do kog procesnog momenta može da predloži dokaze i iznese činjenice. Sve parnične stranke, bez izuzetka, podležu procesnoj prekluziji ukoliko do određenog procesnog momenta nisu predložile određene dokaze i iznele određene činjenice. Ustavni sud, zatim, ocenjuje, da je u sprovedenom postupku, uvidom u parnične spise predmeta, utvrdio da podnosilac na prvom ročištu za glavnu raspravu nije naveo da nije razumeo sadržinu predmetnog poziva zato što je pisana na srpskom jeziku. Takođe, podnosilac je kao pripadnik rusinske nacionalne manjine čiji je jezik u službenoj upotrebi u sudu imao procesnu mogućnost, u smislu odredbe člana 96. stav 2. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, da traži da mu se dostavi predmetni poziv, kao i sva druga sudska pismena, na rusinskom jeziku, a što on nije tražio.
Na osnovu navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. st. 1. i 2. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 10302/19 od 27. IV 2023)