Povreda na radu
USTAVNO PRAVO
Povreda na radu
Povredom na radu, u smislu Zakona o zdravstvenom osiguranju, smatra se i povreda nastala u toku radnog vremena, za vreme korišćenja pauze van prostorija poslodavca.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Osporenom presudom Upravnog suda odbijena je tužba podnositeljke podneta protiv konačnog upravnog akta kojim je odbijen zahtev podnositeljke za donošenje rešenja o utvrđivanju povrede koja joj se dogodila 3. avgusta 2018. godine, za vreme redovne pauze u toku rada, kao povrede na radu.
Ustavni sud konstatuje da se u predmetnom postupku kao sporno pitanje postavilo da li je povreda koja se dogodila u toku radnog vremena, za vreme pauze, ali van prostorija poslodavca, povreda koja se može podvesti pod pojam povrede na radu.
Ustavni sud ukazuje da je odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju koji je važio u momentu podnošenja zahteva podnositeljke i odlučivanja o istom, bilo propisano da povreda na radu, u smislu ovog zakona, jeste svaka povreda, oboljenje ili smrt nastala kao posledica nesreće na poslu, odnosno kao posledica svakog neočekivanog ili neplaniranog događaja, uključujući i akt nasilja koji je nastao usled rada ili je povezan sa radom i koji je doveo do povrede, oboljenja ili smrti osiguranika koja je nastupila odmah ili u periodu od 12 meseci od dana nastanka povrede na radu. Takođe je propisano da se povreda na radu utvrđuje na osnovu izveštaja o povredi na radu, koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca i koji se dostavlja Republičkom fondu, odnosno matičnoj filijali radi ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja u skladu sa ovim zakonom.
Dakle, iz navedenih odredaba Zakona o zdravstvenom osiguranju proizlazi sledeće: da je povreda na radu svaka povreda nastala kao posledica neočekivanog ili neplaniranog događaja na poslu ili povezano sa poslom i da se povreda na radu utvrđuje na osnovu povredne liste koja se dostavlja Republičkom fondu, odnosno matičnoj filijali radi ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Ustavni sud konstatuje da odredbama Zakona o zdravstvenom osiguranju nisu propisani izuzeci, odnosno koja se to povreda nastala tokom radnog vremena, a koja jeste posledica „neočekivanog i neplaniranog događaja“, ne smatra povredom na radu. Ustavni sud ponavlja da se pod povredom na radu podrazumeva i povreda nastala neposredno pre i posle radnog vremena, na putu od i do posla.
U konkretnom slučaju podnositeljka ustavne žalbe podnela je nadležnom fondu za zdravstveno osiguranje zahtev za donošenje rešenja da se povreda koja joj se dogodila za vreme redovne pauze u toku rada utvrdi kao povreda na radu. Naime, jedno od prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja koje podnositeljki pripada, kao zaposlenom licu za vreme privremene sprečenosti za rad iz člana 73. Zakona o zdravstvenom osiguranju, jeste pravo na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad osiguranika. Smisao zahteva podnositeljke da se povreda koja joj se dogodila za vreme redovne pauze u toku rada smatra povredom na radu jeste u visini pripadajuće naknade, jer kada je reč o slučaju privremene sprečenosti za rad zaposlenog usled profesionalne bolesti ili povrede na radu naknada iznosi 100% od osnova za naknadu zarade, dok u slučaju kada je zaposleni sprečen za rad zbog bolesti ili povrede van rada, onda se ona utvrđuje u iznosu od 65% od osnova za naknadu zarade.
Kod činjenice da se i povreda nastala pri dolasku na posao i pri odlasku sa posla smatra povredom na radu, i to, kako se to u praksi uobičajeno kaže „redovnom trasom“, postavlja se pitanje iz kog razloga se povreda nastala u toku radnog vremena, za vreme pauze, i to, kako podnositeljka navodi – „kada je, imajući u vidu da poslodavac nema organizovanu ishranu u svojim prostorijama, krenula na pauzu za doručak, kao i svakog radnog dana, uobičajenom trasom“, ne smatra povredom na radu samo iz razloga što nije nastala u prostorijama poslodavca, odnosno onim koje su pod kontrolom poslodavca. Ovo pitanje se tim pre postavlja kada se ima u vidu da je Zakonom o radu propisano da radni odnos može da se zasnuje za obavljanje poslova van prostorija poslodavca, koji obuhvata rad na daljinu i rad od kuće, kada zaposleni nesporno ima sva prava i obaveze kao i zaposleni koji rad obavlja u prostorijama poslodavca. Postavlja se pitanje da li se u slučaju rada od kuće može smatrati da je takvo „radno mesto“ pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca, a vezano za ocenu da se povreda koja je nastala van prostora koji je pod neposrednom ili posrednom kontrolom poslodavca, iako u radno vreme, ne može smatrati povredom na radu.
Ustavni sud ocenjuje da ni organi uprave, ni sud, pre iznošenja svoje ocene nisu sagledali sve važne aspekte konkretnog slučaja i merodavne propise.
Ustavni sud smatra da je ocena data u osporenom pojedinačnom aktu, kao i u nižestepenim aktima proizvoljna, odnosno da je primena prava bila očigledno arbitrarna, na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Imajući u vidu izneto, Sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je poništio osporenu presudu i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnositeljke podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje Beograd UP II-02/6 broj 180.2-311/18 od 17. decembra 2018. godine.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 2023/20 od 18. V 2023)