Utvrđenje ništavosti ugovora
OBLIGACIONO PRAVO
Utvrđenje ništavosti ugovora
Kada se tužbenim zahtevom traži utvrđenje ništavosti ugovora, sud je dužan da ispita sve razloge za ništavost, dakle ne samo one zbog kojih tužilac smatra da je ugovor ništav.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Vrhovni kasacioni sud, ocenjujući razloge presuđenja o tužbenom zahtevu za utvrđenje ništavosti ugovora o zakupu koji su zaključili tužilac i tužena, nalazi da nižestepeni sudovi nisu ocenili sve moguće razloge ništavosti ugovora.
Na ništavost ugovora može se pozivati zainteresovano lice, pre svega ugovorne strane, kako je to pravilno u konkretnom slučaju ocenio prvostepeni sud. Međutim, kada se tužbenim zahtevom traži utvrđenje ništavosti ugovora, sud je dužan da ispita sve razloge za ništavost, dakle ne samo one zbog kojih tužilac smatra da je ugovor ništav. U konkretnoj situaciji nije bilo dovoljno oceniti da je ugovor zaključen u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje definišu pojam i predmet ugovora o zakupu, te da ugovor ima bitne elemente – predmet zakupa i zakupninu, za zaključak da li je ugovor valjan, odnosno da nije ništav. Ugovor koji nema bitne elemente u krajnjem neće proizvoditi pravno dejstvo, ali to ne vodi ništavosti ugovora. Ugovaranje zakupnine u tri puta većem iznosu od realne tržišne zakupnine, sa jedne strane je stvar volje ugovornih strana, kako to ocenjuje prvostepeni sud, ali sa druge strane uz određene okolnosti može ukazivati na nedozvoljene ciljeve u zaključenju ugovora, na šta ukazuje revident.
Drugostepeni sud je zaključio da je ugovor zaključen uz poštovanje prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, a da za takvu ocenu nije dao nijedan razlog i nije ukazao na konkretne okolnosti prema kojima je to zaključio. Nepoštovanje prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja bi, prema odredbama člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, vodilo ništavosti ugovora, pa je iz tih razloga upravo bila neophodna ocena predmetnog ugovora zaključenog i potom primenjivanog tokom dužeg vremenskog perioda u kome je došlo i do blokade tužioca, zbog koje on nije mogao izmirivati obaveze na ime zakupnine.
Osnov ugovora je vidljiv, u smislu odredbe člana 52. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, kada prema konkretnim okolnostima biva sporno da li se takav osnov ispunjava, onda je dovedeno u pitanje da li je pravi osnov za zaključenje predmetnog ugovora skriven, kako to ukazuje revident. Nižestepeni sudovi su propustili da primene odredbu člana 35. stav 5. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 125/04) koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora, prema kojoj pravni posao u kome u skladu sa članom 34. istog zakona postoji sukob interesa, a koji nije odobren, ili za koji nije pružen dokaz da je u vreme zaključenja ili u vreme izvršenja pravnog posla u interesu privrednog društva, jeste ništav. O toj primeni prava se prvostepeni i drugostepeni sud nisu izjasnili. Ova odredba stoji, bez obzira na zaključak prvostepenog suda da su istim zakonom predviđene derivativne tužbe člana društva protiv lica sa kojim je zaključen ugovor radi naknade štete prouzrokovane privrednom društvu od strane tih lica povredom dužnosti koje imaju prema društvu u skladu sa ovim zakonom. Dakle, sve ukazuje na to da su nižestepeni sudovi propustili da ocene valjanost predmetnog ugovora, odnosno sve razloge za njegovu ništavost prema konkretnim okolnostima, pravilnom primenom materijalnog prava koje dolazi u obzir.
Kod takvog stanja stvari, usvojena je revizija, ukinute su prvostepena i drugostepena presuda u pravnosnažnom delu, kojim je odlučeno o zahtevu tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, kako bi raspravio sve činjenice od značaja za pravilnu primenu materijalnog prava za ocenu o valjanosti predmetnog ugovora, primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Prev. 1971/22 od 27. IV 2023)