Troškovi obrade kredita

OBLIGACIONO PRAVO

Troškovi obrade kredita

Ugovorna odredba o naknadi troškova kredita nije ništava jer je Uredbom propisana.

I z o b r a z l o ž e n j a:
Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su dana 13. 4. 2010. godine zaključile ugovor o kreditu, kojim je banka tužiocu odobrila kredit u iznosu od 1.500.000,00 dinara, te je članom 5. propisano da je korisnik kredita obavezan da pre puštanja sredstava u tečaj plati proviziju predviđenu ugovorom o subvencionisanju kamatnih stopa iz člana 1. stav 1. ovog ugovora u visini od 0,5% od iznosa odobrenog kredita (troškovi organizovanja i realizacije kredita, troškovi obrade kreditnog zahteva), uvećano za eventualne poreze po pozitivnim propisima, što ukupno iznosi 7.500,00 dinara.
Prvostepeni sud zaključuje da je tužena bila dužna da pruži dokaz da je tužilac kao korisnik kredita unapred bio obavešten da će pored obaveze plaćanja ugovorene kamate imati obavezu da plaća i druge troškove u vezi sa odobravanjem kredita, te da tužena do zaključenja glavne rasprave nije pružila dokaz da je tužiocu dostavila ponudu za zaključenje ugovora o kreditu. Primenom člana 103. stav 1. u vezi člana 105. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud je utvrdio odredbu člana 5. Ugovora o kreditu ništavom.
Drugostepeni sud prihvata u celosti navode prvostepenog suda, zaključuje da tužena nije dokazala da je tužioca kao korisnika kredita u predugovornoj fazi upoznala sa obavezom plaćanja predmetnih troškova i nalazi da je pravilno utvrđena ništavost sporne odredbe.
Zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova da tužena nije dokazala da je tužilac u predugovornoj fazi bio upoznat sa obavezom plaćanja naknade za obradu kreditnog zahteva ne može se prihvatiti u konkretnom slučaju. Ovo iz razloga što je obaveza plaćanja troškova obrade kredita propisana spornom ugovornom odredbom ustanovljena u skladu sa odredbom člana 8. stav 5. Uredbe o uslovima za subvencionisanje kamatnih stopa za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava i za izvozne poslove u 2010. godini („Sl. glasnik RS“, br. 2/10). Tom odredbom je propisano da jednokratna naknada za obradu kredita koju banka zaračunava za kredite, ne može biti viša od 0,5% od iznosa kredita. Osim toga, navedenom uredbom se propisuju i drugi uslovi koji se odnose na mogućnost dobijanja kredita za održavanje likvidnosti i finansiranje trajnih obrtnih sredstava, kao i uslovi za subvencionisane kamate. Na taj način su učinjeni poznatim uslovi za dobijanje predmetnih kreditnih sredstava, kojim su klijenti banke obavešteni o uslovima za zaključenje ugovora sa bankom. U skladu sa tako propisanim uslovima zaključen je između parničnih stranaka predmetni ugovor o kreditu u kome je odredbom člana 5. Ugovora propisana i obaveza plaćanja provizije (troškova obrade kreditnog zahteva) u visini od 0,5% u odnosu na odobreni iznos kredita.
Iz tih razloga pravno je neutemeljen zaključak nižestepenih sudova da je ništava odredba ugovora iz razloga što tužena nije tužiocu uručenjem ponude predočila sve elemente njegovih kreditnih obaveza. Pobijanom odlukom je pogrešno primenjena odredba čl. 103. stav 1. i 105. Zakona o obligacionim odnosima.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Prev. 1565/22 od 20. X 2022)