Poništaj zaveštanja iz razloga rušljivosti

NASLEDNO PRAVO

Poništaj zaveštanja iz razloga rušljivosti

Poništaj zaveštanja rušljivog zbog zaveštajne nesposobnosti i mana zaveštaočeve volje može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja, s tim da rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja.I z o b r a z l o ž e n j a:
Odredbom člana 169. Zakona o nasleđivanju je propisano da poništaj zaveštanja rušljivog zbog zaveštajne nesposobnosti i mana zaveštaočeve volje može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. Rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja. Poništaj zaveštanja prema nesavesnom licu može se zahtevati u roku od dvadeset godina od dana proglašenja zaveštanja. Prema članu 170. Zakona poništaj zaveštanja rušljivog zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. Rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja.
Po stavu prvostepenog suda iz odredaba Zakona o nasleđivanju proizlazi da pravo zainteresovanog lica da zahteva poništaj zaveštanja iz razloga rušljivosti podleže zakonom propisanom prekluzivnom roku, pri čemu se razlikuju subjektivni i objektivni rok za poništaj zaveštanja. Tako, poništaj zaveštanja rušljivog zbog zaveštajne nesposobnosti i mana zaveštaočeve volje može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. Poništaj zaveštanja rušljivog zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom može se zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za zaveštanje, a najkasnije u roku od deset godina od dana proglašenja zaveštanja. Međutim, u svakom slučaju, rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja. Radi se o svojevrsnom suspendovanju, odnosno odlaganju početka toka roka za poništaj zaveštanja, sve dok isto ne bude proglašeno, bez obzira na to da li su lica koja imaju interes za poništaj zaveštanja i pre toga eventualno saznala za samo zaveštanje, odnosno razloge zaveštajne nesposobnosti testatora. Sud navodi da je u konkretnom slučaju tužba tužilaca podneta po isteku subjektivnog jednogodišnjeg roka.
U konkretnom slučaju tužioci su u ostavinskom postupku, nakon proglašenja testamenta osporili testament ostavioca predlažući da ih ostavinski sud uputi na parnicu radi njegovog poništaja. Imajući u vidu navedeno, ovaj sud je stava da je rok koji je određen navedenim zakonskim odredbama zastarni a ne prekluzivni, i da sud o njegovom proteku ne vodi računa po službenoj dužnosti već samo po prigovoru zainteresovane strane a pored toga za njega važe pravila o prekidu i zastoju zastarelosti. Kako u konkretnom slučaju prigovor zastarelosti tuženi nisu isticali u odgovoru na tužbu, kao ni tokom postupka, to nije bilo uslova da se tužba tužilaca odbaci kao neblagovremena, a eventualno istaknuti prigovor bi vodio meritornom a ne procesnom odlučivanju po podnetoj tužbi.
(Rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 1952/22 od 22. IX 2022)