Neovlašćeno držanje opojnih droga
KRIVČNO PRAVO
MATERIJALNO PRAVO
Neovlašćeno držanje opojnih droga
Količina opojne droge koja je pronađena kod okrivljenog sama za sebe ne može predstavljati dovoljan dokaz da je okrivljeni držao opojnu drogu radi prodaje.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Žalbom javnog tužioca se pre svega pobija prvostepena presuda zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno namene opojne droge, s obzirom na to da je sud izveo pogrešan zaključak o stanovištu tužilaštva da se u radnjama okrivljenog stiču sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika. Javni tužilac ukazuje na to da je okrivljeni dao skoro celokupni mesečni iznos primanja koji se sastoji od socijalne pomoći za opojnu drogu, da količina nabavljene opojne droge znatno prevazilazi ranije nabavljane količine opojne droge koje je okrivljeni kupovao prema sopstvenom kazivanju, da nije bio redovan konzument odnosno zavisnik od opojne droge, te da je namera okrivljenog bila da opojnu drogu ili bar njen deo proda njemu poznatim licima.
Međutim, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu pravilno je prvostepeni sud okrivljenog oglasio krivim za krivično delo iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika, nalazeći da u konkretnom slučaju nije dokazano da je okrivljeni opojnu drogu držao radi dalje prodaje. Naime, okrivljeni se u toku čitavog postupka branio na identičan način navodeći da je predmetnu opojnu drogu kupio za sopstvene potrebe, a koja odbrana je potkrepljena nalazom i mišljenjem sudskog veštaka u kom je navedeno da je okrivljeni krivično delo izvršio usled postojanja zavisnosti od psihoaktivnih supstanci. Sud je cenio činjenicu da se radi o količini opojne droge preko 190 grama amfetamina, ali s obzirom na nalaz i mišljenje sudskog veštaka, te da je i obavljenim medicinskim veštačenjem utvrđeno da je okrivljeni razvio zavisnost od upotrebe opojne droge tog tipa, upravo ukazuje na to da se vremenom potrebe okrivljenog za opojnom drogom povećavaju te da je ovu količinu opojne droge okrivljeni držao radi sopstvene upotrebe.
Kada se ima u vidu činjenica da kod okrivljenog nisu pronađeni predmeti koji bi nesumnjivo ukazivali da je opojna droga bila namenjena daljoj prodaji, da nema presretnute telefonske komunikacije niti sadržaja u mobilnom telefonu koji bi eventualno upućivao na to da se okrivljeni bavio prodajom opojne droge, niti potencijalnih ili konkretnih kupaca, to sve navedene okolnosti ukazuju da je zaključak prvostepenog suda da nema dokaza da je okrivljeni predmetnu opojnu drogu držao radi prodaje pravilan i na zakonu zasnovan.
I po nalaženju drugostepenog suda količina opojne droge sama za sebe ne može predstavljati dovoljan dokaz da je okrivljeni držao opojnu drogu radi prodaje kako to javni tužilac u toku postupka nije uspeo da dokaže navode iz optužnog akta, to je prvostepeni sud pravilno prihvatajući odbranu okrivljenog kao i druge izvedene dokaze zaključio da su se zapravo u radnjama okrivljenog stekla sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 246a stav 1. Krivičnog zakonika.
(Presuda Apelacionog suda u Beogradu, Kž1. 753/21 od 14. IX 2021)