Ugovor o finansijskom lizingu

OBLIGACIONO PRAVO
Ugovor o finansijskom lizingu

Zakonom o finansijskom lizingu kao specijalnim zakonom, niti podzakonskim aktom, nije propisana obaveza davaoca lizinga da izvesti primaoca lizinga o svim parametrima i kriterijumima za obračun troškova lizinga.

I z o b r a z l o ž e n j a:
Odredbom člana 1. Zakona o finansijskom lizingu definisano je da se ovim zakonom uređuje posao finansijskog lizinga, ugovor o finansijskom lizingu, prava i obaveze subjekata u poslu finansijskog lizinga, uslovi pod kojima se mogu obavljati poslovi finansijskog lizinga, nadzor nad poslovanjem davalaca lizinga i registar finansijskog lizinga. Odredbom člana 7. navedenog propisa predviđeno je da lizing naknada je naknada koju primalac lizinga plaća davaocu lizinga za korišćenje predmeta lizinga, te da se lizing naknada utvrđuje na osnovu iznosa koji je davalac lizinga platio za sticanje svojine na predmetu lizinga, uvećano za kamatu i druge troškove koje, u skladu sa ugovorom o lizingu, primalac lizinga plaća davaocu lizinga. Upravo iz navedene odredbe proizlazi pravo davaoca lizinga da obračunava i druge troškove povodom usluga koje pruža. Proizlazi da primenom načela autonomije volje iz odredbe člana 10. Zakona o obligacionim odnosima stranke mogu ugovoriti, a u konkretnom slučaju su i ugovorile, pravo davaoca lizinga da obračuna troškove prilikom obrade lizing zahteva. Nadalje, nijednom odredbom Zakona o finansijskom lizingu kao specijalnog zakona, niti podzakonskim aktom, nije propisana obaveza davaoca lizinga da izvesti primaoca lizinga o svim parametrima i kriterijumima za obračun troškova.
Otuda se žalbeni navodi žalioca kojim ukazuje da mu nije bio poznat mehanizam obračuna troškova, odnosno da troškovi nisu taksativno navedeni ne mogu prihvatiti kao relevantni. Iz istih razloga ne mogu se prihvatiti ni navodi žalbe da je tužena morala dokazati da se radi o stvarno nastalim troškovima.
Drugostepeni sud ukazuje na to da je u vreme zaključenja ugovora, kako je napred obrazloženo, pa i danas, na snazi Odluka Narodne banke Srbije o minimalnim uslovima za zaključenje Ugovora o finansijskom lizingu i o načinu iskazivanja lizing naknade i drugih troškova koji nastaju zaključenjem i tog ugovora (“Sl. glasnik RS“, br. 61/2015) koja u tački 4. propisuje dodatne obaveze davaoca lizinga u pogledu informisanja onog korisnika lizinga koji nije pravno lice ili koji je fizičko lice a nije ni preduzetnik ni poljoprivrednik. Navedeno je u skladu sa odredbom člana 8. stav 2. Zakona o finansijskom lizingu koji propisuje da se na obligacionopravne odnose shodno primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima ako ovim zakonom nije drugačije određeno. To dalje znači da se kod supsidijarne primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima primenjuju i odgovarajući standardi u zavisnosti od statusa primaoca lizinga. Saglasno članu 18. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima ugovorna strana iz ugovora o privredi dužna je da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom dobrog privrednika, a ukoliko je reč o izvršavanju obaveza iz njene profesionalne delatnosti, dužna je da postupa sa povećanom pažnjom prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka). Pozivanje tužioca da mu nisu bili jasni kriterijumi formiranja troškova odobravanja lizinga četiri godine po zaključenju ugovora ne može se smatrati postupanjem u skladu sa dužnom pažnjom. Iz utvrđenog činjeničnog stanja jasno proizlazi da je tužilac u svemu u skladu sa Zakonom o finansijskim uslovima bio upoznat sa visinom obaveze na plaćanje troškova obrade zahteva.
(Presuda Privrednog apelacionog suda, Pž. 1180/22 od 31. VIII 2022)