Pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje
USTAVNO PRAVO
Pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje
Samo zakonski (a ne i testamentarni) naslednici bivšeg vlasnika oduzete imovine ostvaruju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje i to pod uslovima, na način i u postupku propisanom Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a ne po odredbama Zakona o nasleđivanju.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Inicijatori smatraju da je odredbom člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju povređeno načelo jedinstva pravnog poretka iz čl. 4. stav 1. i 194. stav 1. Ustava, da su ovom zakonskom odredbom testamentalni naslednici bivšeg vlasnika oduzete imovine diskriminisani u odnosu na njegove zakonske naslednike i da im je povređeno pravo nasleđivanja zajemčeno odredbom člana 59. stav 1. Ustava iz razloga što prema osporenoj zakonskoj odredbi pravo na vraćanje oduzete imovine ili obeštećenje imaju samo zakonski naslednici bivšeg vlasnika ove imovine, iako je Zakonom o nasleđivanju („Sl. glasnik RS“, br. 46/95, 101/03 i 6/15) propisano da se može naslediti na osnovu zakona i na osnovu zaveštanja (testamenta) (član 2), odnosno iako su „nasleđivanje na osnovu zakona i zaveštanja potpuno ravnopravni osnovi nasleđivanja u Republici Srbiji.“
Ustavni sud ukazuje da se pitanjem tumačenja i primene odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju sa stanovišta garancija prava nasleđivanja zajemčenog članom 59. Ustava, bavio u Rešenju Už-5127/2018 od 17. juna 2021. godine u kojem je ukazao „da lica koja imaju pravo na povraćaj oduzete imovine na osnovu navedene odredbe Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, ne ostvaruju prava po Zakonu o nasleđivanju, jer nema objekta nasleđivanja, budući da imovina koja se naknađuje, odnosno vraća, nije u vlasništvu bivših vlasnika, nego države ili drugih pravnih subjekata. Iz toga sledi da se, na osnovu odredaba navedenog zakona, imovina ne stiče u trenutku smrti „ostavioca“ kao bivšeg vlasnika, nego pravnosnažnošću odluke nadležnog organa. Takođe, predmet vraćanja ne moraju uopšte biti stvari koje su nekad pripadale bivšem vlasniku, nego naknada za te stvari, što nije u skladu s naslednim pravom. Konačno, Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne primenjuje pravila o nasleđivanju ni u slučaju naknadno pronađene imovine, nakon što je postala pravnosnažna odluka suda o nasleđivanju, jer se vlasnički udeli određuju nezavisno od toga kako su utvrđeni tom odlukom.
Ustavni sud nalazi da se pravo na vraćanje imovine, odnosno obeštećenje na osnovu člana 5. stav 1. tačka 1) navedenog zakona ostvaruje primenom naslednopravnih pravila samo u pogledu određivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove i redosleda po kojem su ta lica pozvana na ostvarivanje ovih prava i da to „nasleđivanje“ u suštini nije institut naslednog prava, već specifični pravni institut Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.“
Imajući u vidu da, u smislu osporene odredbe člana 5. stav 1. tačka 1) Zakona i navedenog stava Ustavnog suda, samo zakonski naslednici bivšeg vlasnika oduzete imovine ostvaruju pravo na vraćanje imovine ili obeštećenje i to pod uslovima, na način i u postupku propisanom Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, a ne po odredbama Zakona o nasleđivanju, a da se naslednopravna pravila primenjuju samo kod utvrđivanja kruga lica koja ulaze u nasledne redove (krug zakonskih naslednika) i redosleda po kome ta lica mogu biti pozvana na ostvarivanje prava na vraćanje imovine, Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi incijatora da je osporenom zakonskom odredbom povređeno pravo nasleđivanja testamentalnih naslednika bivšeg vlasnika i da su diskriminisani u ostvarivanju ovog prava, kao i da je povređeno načelo jedinstva pravnog poretka iz čl. 4. stav 1. i 194. stav 1. Ustava.
(Rešenje Ustavnog suda Srbije, Uz. 192/19 od 29. IX 2022)