Penzijski staž
SUDSKA PRAKSA BOSNE I HERCEGOVINE
Penzijski staž
Nije prekršeno apelantovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, niti pravo na imovinu iz člana II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, kada je Vrhovni sud u osporenoj odluci detaljno i jasno obrazložio svoju odluku da je apelant ispunio uslove za penziju primjenom relevantnih odredaba člana 82. stav 1. tačka 1. i člana 94. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Federacije BiH u odnosu na poseban staž osiguranja u dvostrukom trajanju, koje odredbe su, u vrijeme donošenja, isključivale mogućnost da apelant odlučuje o tome da li će mu poseban staž osiguranja biti uračunat u dvostrukom trajanju. Tek donošenjem Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju Federacije BiH od 29. februara 2018. godine (a predmetni postupak okončan je odlukom Vrhovnog suda od 19. januara 2017. godine) propisana je mogućnost da stranke izaberu da li će im se u penzijski staž uračunati poseban staž u dvostrukom trajanju.
Pravo vlasništva
SUDSKA PRAKSA BOSNE I HERCEGOVINE
Pravo vlasništva
Ne postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda budući da nema elemenata koji ukazuju na pristrasnost sudije Kantonalnog suda u konkretnom predmetu, te kada je Vrhovni sud u osporenoj odluci detaljno i jasno obrazložio da se u konkretnom slučaju ne radi o presuđenoj stvari, što apelant navodima iz apelacije nije doveo u pitanje, niti je izostanak „clausula intabulandi“ od uticaja na odluku suda o osnovanosti zahtjeva, budući da se upis prava vlasništva može izvršiti na osnovu presude. Osim toga, Ustavni sud smatra da Vrhovni sud nije uveo „novi dokaz“, kako je apelant naveo već je svoj zaključak temeljio na utvrđenjima nižestepenih sudova.
Kleveta
SUDSKA PRAKSA BOSNE I HERCEGOVINE
Kleveta
Nema povrede prava na slobodu izražavanja iz člana II/3.h) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 10. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda kada je osporenim odlukama redovnih sudova naloženo apelantu da tužiocima isplati naknadu nematerijalne štete nanesenu njihovom ugledu i časti iznošenjem neistinitih činjenica pri čemu je „miješanje“ u pravo apelanta na slobodu izražavanja bilo u skladu sa zakonom, imalo cilj „zaštitu prava drugih“ i bilo je „neophodna mjera u demokratskom društvu“, te je postignuta pravična ravnoteža između prava tužitelja na ugled i prava apelanta na slobodu izražavanja.