Pravo na otpremninu

RADNO PRAVO

Pravo na otpremninu

Pravo na otpremninu je neotuđivo pravo kojeg se zaposleni ne može odreći.

I z o b r a z l o ž e n j a:
Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo kada su svoju odluku zasnovali na odredbama čl. 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima.
Odredbom člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da zaposlenom pri odlasku u penziju isplati otpremninu, najmanje u visini dve prosečne zarade. Otpremnina predstavlja jednu od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Pravo na otpremninu je članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije definisano kao neotuđivo pravo kojeg se niko ne može odreći. Upravo zato je ništava izjava tužioca B. B. kojom se on saglasio da iznos zajma, u slučaju prestanka radnog odnosa, bude naplaćen obustavom i od njegovih drugih primanja.
Prema članu 123. stav 1. Zakona o radu, poslodavac može novčano potraživanje prema zaposlenom naplatiti obustavljanjem od njegove zarade samo na osnovu pravnosnažne odluke suda, u slučajevima utvrđenim zakonom ili uz pristanak zaposlenog. Saglasno članu 105. stav 3. Zakona o radu, otpremnina isplaćena u skladu sa članom 119. stav 1. tačka 1. tog zakona ne smatra se zaradom.
Tuženi je iznos odobrenog zajma mogao, uz pristanak tužioca B. B, naplatiti samo od njegove zarade, ali ne i od otpremnine. To dalje znači da tuženi, tek nakon isplate otpremnine, ima mogućnost da od tužioca, tužbom ili na drugi način, potražuje isplatu zajma ali ni u kom slučaju ne može izvršiti umanjenje tužiočeve otpremnine.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda, Rev. 590/21 od 25. II 2021)