Povreda prava na pravno sredstvo
USTAVNO PRAVO
Povreda prava na pravno sredstvo
U slučaju kada sud stranci da pogrešnu pouku o dužini roka za žalbu, mora se prihvatiti onaj rok koji je za stranku povoljniji, bez obzira na to da li se radi o stranci koja je vična pravu ili ne, odnosno da li je imala ili ne punomoćnika iz reda advokata, jer zbog greške suda stranka ne bi smela da trpi štetne posledice.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Ustavni sud ukazuje da je osiguranje delotvornosti žalbe jedno od temeljnih procesnih jemstava u svim sudskim postupcima, koje je zbog svog izuzetnog značaja i zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava. Stoga je Ustavni sud nadležan da pruži ustavnosudsku zaštitu kod učinjene povrede tog ustavnog prava. U svakom konkretnom slučaju kada postoji pravo stranaka na podnošenje žalbe, sud je dužan da o tom pravu stranaka da zakonitu, pravilnu i potpunu pouku koja neće ostavljati bilo kakve dileme o tome da li postoji pravo na žalbu i koji su rokovi za podnošenje žalbe. Međutim, u slučaju kada sud stranci da pogrešnu pouku o dužini žalbenog roka, kao što je to slučaj u konkretnom predmetu, mora da se prihvati onaj rok koji je za stranku povoljniji, bez obzira na to da li se radi o stranci koja je vična pravu ili ne, jer zbog grešaka suda stranka ne bi smela da trpi štetne posledice. O tome da rizik bilo koje greške koju je počinio sud mora da snosi država i da se propusti ne smeju ispravljati na štetu pojedinaca izjasnio se i Evropski sud za ljudska prava u presudi Radchikov protiv Rusije, od 24. maja 2007. godine (videti stav 50. pomenute presude, broj predstavke 65582/01).
Ustavni sud takođe ukazuje da je temeljni zahtev svakog pravnog poretka zasnovanog na načelu vladavine prava da sudovi poznaju propise koje primenjuju u konkretnim slučajevima i da daju zakonitu i pravilnu pouku o pravnom sredstvu. Ne može se dozvoliti da sud, za kojeg stranka apsolutno polazi od uverenja da zna propise i da daje pravilnu i zakonitu pouku, pogrešno obaveštava stranke i da one zbog toga trpe štetu. Ustavni sud podseća da je redovni sud taj koji upravlja postupkom, to je njegova primarna zakonska obaveza. Ukoliko postoji greška suda u davanju pouke o pravnom leku, a što je imalo za posledicu sprečavanje stranaka da efikasno i delotvorno koriste pravo na žalbu, primarna odgovornost je na sudu, te je bez značaja da li je stranka imala ili ne punomoćnika iz reda advokata.
Ustavni sud je imao u vidu da odredba procesnog zakona koji reguliše rok za podnošenje žalbe ima imperativni karakter. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se u svakom konkretnom slučaju, a imajući u vidu njegove karakteristike i osobenosti, mora ispitati da li je primena procesnog pravila bila ustavnopravno prihvatljiva. Kad je reč o primeni procesnih pravila, Ustavni sud ukazuje na opšti princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka, izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvore neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Esim protiv Turske, broj 59601/09, 17. septembra 2013. godine, stav 21).
Upravo procesna situacija kada je prvostepeni sud napravio grešku u smislu davanja pogrešne pouke u kom roku može da se podnese žalba, a zatim se drugostepeni sud prilikom odlučivanja striktno držao imperativne zakonske odredbe na štetu stranke koja je postupala u skladu sa datom poukom o pravnom leku, predstavlja očigledno jedan vid preteranog formalizma (videti odluku Ustavnog suda Už-8709/2014 od 9. juna 2016. godine).
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Kragujevcu Gž. 1319/17 od 16. aprila 2019. godine povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, pa je poništio rešenje Višeg suda u Kragujevcu.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 5518/19 od 23. II 2023)