Odlučivanje etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade
USTAVNO PRAVO
Odlučivanje etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade
Pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost nezavisno od površine stana koji ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma.
I z o b r a z l o ž e n j a:
Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno propuštanjem nadležnog organa da nakon donošenja Odluke Ustavnog suda IU -95/2006 od 17. marta 2011. godine od investitora traži novu saglasnost članova skupštine zgrade i novu odluku stambene zgrade o davanju saglasnosti za izvođenje predmetnih radova. Podnosilac, takođe, ističe da su zanemarene promene vlasnika na posebnim delovima zgrade, jer svi potpisnici nisu bili vlasnici stanova u vreme podnošenja zahteva i da se vlasništvo nad posebnim delom zgrade ne može dokazivati potvrdom JKP „I.“, već samo izvodom iz katastra nepokretnosti, u skladu sa čl. 60. i 75. Zakona o državnom premeru i katastru.
Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta označenog prava, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je svojom Odlukom IU-95/2006 od 17. marta 2011. godine utvrdio da odredbe Zakona o održavanju stambenih zgrada („Sl. glasnik RS“, broj 44/95, 46/98 i 1/01), člana 18. stav 1. u delu koji glasi „saglasnost vlasnika i drugih posebnih delova zgrade kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova i drugih posebnih delova zgrade“, člana 21. stav 3. i člana 22. stav 2. tog zakona, nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima. Sud je u navedenoj odluci istakao da se odluke o pitanjima koja se odnose na promenu namene zajedničke nedeljive svojine mogu donositi pod uslovom da svi etažni vlasnici imaju pravo jednakog odlučivanja o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade. Rešenjem IUz-729/2011 od 3. jula 2014. godine, Sud je, pored ostalog, odbacio inicijative za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 1. do 3. Zakona o dopunama Zakona o održavanju stambenih zgrada („Sl. glasnik RS“, broj 88/11), kojima su dopunjene odredbe čl. 18, 21. i 22. Zakona, u pogledu načina odlučivanja skupštine zgrade o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade. U navedenom rešenju Sud je naglasio da pravo jednakog odlučivanja etažnih vlasnika o načinu korišćenja zajedničkih delova zgrade znači da glas svakog pojedinog etažnog vlasnika ima jednaku vrednost nezavisno od površine stana koji ovo lice poseduje ili nekog drugog kriterijuma, a ne da se navedena odluka može doneti isključivo jednoglasno, odnosno saglasnošću svih etažnih vlasnika jednoglasno.
Ustavni sud je ocenio da nije bilo proizvoljnosti u primeni materijalnog prava prilikom utvrđivanja da li je predmetna odluka o davanju saglasnosti doneta većinom članova stambene zgrade, saglasno odredbi člana 21. stav 3. Zakona o održavanju stambenih zgrada („Sl. glasnik RS“, br. 44/95, … 88/11), koji se primenjivao na dan podnošenja zahteva I. A. od 26. jula 2012. godine. Ovaj sud stoga ocenjuje da su bez osnova navodi ustavne žalbe da je I. A. bio dužan da prilikom podnošenja zahteva od 26. jula 2012. godine pribavi novu odluku stambene zgrade o davanju saglasnosti za izvođenje predmetnih radova. Ustavni sud je konstatovao da je sporna odluka stambene zgrade potpisana i od strane „Ć.“ i M. Đ. – koji nisu bili upisani u katastar nepokretnosti kao vlasnici stanova 15 i 16, ni tada, ni na dan podnošenja zahteva, 26. jula 2012. godine, ali je ocenio da to nije od uticaja na odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku, s obzirom na to da se većina članova stambene zgrade – koji su upisani u katastar nepokretnosti kao vlasnici posebnih delova zgrade, saglasila sa izvođenjem predmetnih radova. Ustavni sud, takođe, konstatuje da navedenim zakonom nije bio predviđen rok za završetak radova na formiranju posebnog dela zgrade, a da iz Odluke Ustavnog suda IU -95/2006 od 17. marta 2011. godine proizlazi da je pribavljanje nove saglasnosti potrebno samo u slučaju da vlasnici kojima pripada više od polovine ukupne površine stanova – koji su ranije dali saglasnost, ne čine istovremeno i većinu od ukupnog broja članova skupštine zgrade, što nije slučaj u ovom predmetu. S obzirom na izloženo, a imajući u vidu da ranije data saglasnost i ugovor zaključen sa predmetnom stambenom zgradom nisu stavljeni van snage, neosnovano se ustavnom žalbom ukazuje na to da je investitor bio dužan da pribavi novu saglasnost članova skupštine zgrade i novu odluku stambene zgrade o davanju saglasnosti za izvođenje predmetnih radova.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 8284/16 od 24. X 2019)