Izmena pojedinačnog akta donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta koji nije u skladu sa Ustavom ili zakonom

USTAVNO PRAVO
Izmena pojedinačnog akta donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta koji nije u skladu sa Ustavom ili zakonom

Zahtev za izmenu pojedinačnog akta donetog na osnovu zakona ili drugog opšteg akta koji nije u skladu sa Ustavom ili zakonom može se podneti u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku RS”, pod uslovom da nije proteklo više od dve godine od trenutka dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative Ustavnom sudu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti.

I z o b r a z l o ž e n j a:
Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe Ustavni sud je pošao od toga da je Zakonom o Ustavnom sudu precizno uređen postupak otklanjanja posledica nastalih usled primene opšteg akta za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom. Pravni put za otklanjanje posledica neustavnog ili nezakonitog opšteg akta počinje predlogom stranke, kojoj je povređeno pravo, da se izmeni konačni ili pravnosnažni pojedinačni pravni akt, kao posebnim pravnim sredstvom predviđenim Zakonom o Ustavnom sudu. Predlog se podnosi sudu ili drugom organu koji je pojedinačni akt doneo u roku od šest meseci od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda u „Sl. glasniku Republike Srbije“, a može se odnositi samo na pojedinačne akte koji su dostavljeni najkasnije dve godine pre podnošenja predloga ili inicijative Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti i/ili zakonitosti predmetnog opšteg akta.
Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da jedan zakon ili drugi opšti akt, odnosno pojedine njegove odredbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, ima dve vrste pravnog dejstva. Takva odluka najpre deluje erga omnes, u skladu sa odredbom člana 166. stav 2. Ustava, po kojoj su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće. Potom ostvaruje pojedinačno dejstvo prema donosiocu zakona, odnosno drugog opšteg akta, zatim prema subjektima koji su ga izvršavali (sprovodili), a na kraju i prema pojedincima na koje se taj akt neposredno primenjivao. Saglasno odredbama člana 61. Zakona o Ustavnom sudu, svako kome je povređeno pravo konačnim ili pravnosnažnim pojedinačnim aktom donetim na osnovu zakona ili drugog opšteg akta za koji je utvrđeno da je nesaglasan Ustavu i zakonu, ima pravo da od nadležnog organa (donosioca pojedinačnog akta) traži izmenu tog pojedinačnog akta, u skladu sa pravilima postupka u kome je pojedinačni akt donet. Po shvatanju Ustavnog suda, podnošenje zahteva za izmenu pojedinačnog akta jeste obavezujući pravni put u pravcu otklanjanja eventualnih posledica koje je primena neustavnog zakona, odnosno opšteg akta, proizvela. S tim u vezi, ukoliko takav zahtev nije podnet u zakonom propisanom roku (šest meseci od dana objavljivanja odluke u „Sl. glasniku Republike Srbije”, ako od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka nije proteklo više od dve godine), po oceni Ustavnog suda, nastupa prekluzija (gubitak) prava da se u zakonom utvrđenoj proceduri zahteva i otklanjanje posledica koje je primena zakona ili drugog opšteg akta nesaglasnog Ustavu, odnosno zakonu, proizvela.
S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom rešenju Prekršajnog apelacionog suda Prž. 28385/18 od 29. januara 2019. godine, odbačajem kao neblagovremenog zahteva podnosioca ustavne žalbe za izmenu pravnosnažnog pojedinačnog akta – presude Prekršajnog suda u Loznici Pr. 4204/15 od 6. jula 2015. godine zbog donete Odluke Ustavnog suda IUo-87/17 od 24. maja 2018. godine (koja je objavljena u „Sl. glasniku Republike Srbije“, 18. jula 2018. godine), član 61. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu primenjen očigledno pogrešno i arbitrarno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Postupajući prekršajni sud pogrešno tumači da je jedan od uslova to da nije proteklo više od dve godine od dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative za pokretanje postupka za izmenu tog pravnosnažnog, pojedinačnog akta. Iz člana 61. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu nesporno proizlazi da je jedan od kumulativno predviđenih uslova to da nije proteklo više od dve godine od trenutka dostavljanja pojedinačnog akta do podnošenja predloga ili inicijative Ustavnom sudu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti/zakonitosti. Dakle, ovde je relevantan, između ostalog, trenutak podnošenja predloga ili inicijative Ustavnom sudu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti/zakonitosti. Sud takođe konstatuje da je presuda Prekršajnog suda u Loznici Pr. 4204/15 od 6. jula 2015. godine podnosiocu ustavne žalbe dostavljena 23. novembra 2015. godine, te da je inicijativa za ocenu ustavnosti i zakonitosti člana 25. stav 1. u delu koji glasi: „12, 13, 14. i 20.“ Odluke o javnim parkiralištima podneta 20. aprila 2017. godine u Zakonu o Ustavnom sudu propisanom roku od dve godine, te je nesporno da u konkretnom slučaju član 61. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu nije primenjen na ustavnopravno prihvatljiv način. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je osporenim pojedinačnim aktom podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, i to pravo na pristup sudu kao element navedenog prava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 1. izreke.
(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 2411/19 od 14. VII 2022)