MENDEŠ PROTIV HRVATSKE
EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA
MENDEŠ PROTIV HRVATSKE
Predstavka br. 13308/19
3. septembra 2024.
Evropski sud za ljudska prava (dalje: Evropski sud) dana 3. septembra 2024. doneo je, a dana 26. septembra 2024. objavio odluku o nedopuštenosti zahteva podnositeljke.
U junu 1999. godine Poreska uprava isposlovala je založno pravo na nekretnini u vlasništvu majke podnositeljke radi osiguranja naplate poreskog duga u iznosu od otprilike 11.000 evra. Tokom godina, poreski dug majke značajno se povećao, a ona se preselila u Nemačku i više nije imala prihode u Hrvatskoj. Štaviše, 2004. godine majka je podnositeljki poklonila svu preostalu imovinu, uključujući i predmetnu nekretninu.
Država je 2005. godine pokrenula građanski postupak protiv podnositeljke, tražeći da se utvrdi da ugovori o poklonu imovine između nje i majke ne proizvode efekat prema državi, a kako bi se namirio poreski dug koji je tada iznosio otprilike 40.000 evra. Podnositeljka je tokom postupka priznala da je znala za dug svoje majke kad je prihvatila poklon. Uprkos tome godinama je osporavala poreski dug majke i osnovanost tužbenog zahteva.
Nakon što je majka podnositeljke 2014. godine postigla nagodbu s poreskim vlastima i podmirila svoj dug, država je povukla tužbu, no tražila je naknadu svojih troškova postupka. Podnositeljka se nije usprotivila povlačenju tužbe, ali je tražila da joj država nadoknadi njene troškove. Smatrala je da se, time što je njena majka podmirila poreski dug, ne može smatrati da je udovoljeno tužbenom zahtevu. Takođe je tvrdila da država nije povukla tužbu odmah nakon što je njena majka podmirila poreski dug te da se oba uslova moraju ispuniti da bi državi bili dosuđeni troškovi.
Prvostepenii sud je presudio da podnositeljka državi mora platiti troškove postupka u iznosu od 45.500 kuna (otprilike 6.038 evra), zaključujući da je povlačenje tužbe usledilo odmah nakon što je dug namiren te da nije bitno to što dug nije podmirila podnositeljka, već njena majka. Podnositeljka se žalila, ali su svi njeni pravni lekovi bili neuspešni, uključujući i ustavnu tužbu.
Podnositeljka je pred Evropskim sudom prigovarala zbog povrede prava na pošteno suđenje, prava na delotvoran pravni lek i prava na mirno uživanje vlasništva zbog navodno arbitrarne odluke domaćih sudova kojom je udovoljeno tužbenom zahtevu i naloženo joj podmirivanje troškova postupka.
Prilikom razmatranja predmeta, Evropski sud je prihvatio nekoliko ključnih argumenata zastupnice Republike Hrvatske pred tim sudom. Konkretno, ocenio je da stanovište hrvatskih sudova, prema kojem je udovoljeno tužbenom zahtevu te je tužba povučena odmah nakon toga, nije bila proizvoljna te da je bila u skladu s praksom Vrhovnog suda Republike Hrvatske. Nadalje, utvrdio je da je podnositeljka znala za dug svoje majke te da je njeno prihvatanje poklonjene imovine, znajući za postojeći poreski dug, doprinelo pokretanju spora, usled čega je podnositeljka svesno preuzela rizik snošenja parničnih troškova. Uprkos svemu tome, podnositeljka je tokom postupka predlagala brojne dokaze kako bi osporila tužbeni zahtev čime je značajno povećala troškove postupka, zbog čega troškovi koji su joj naloženi da plati nisu nerazumni, posebno u poređenju s visinom poreskog duga.
Sledom svega navedenog, Sud je ocenio da je zahtev podnositeljke očigledno neosnovan.