Povreda prava na porodični život
PORODIČNO PRAVO
Povreda prava na porodični život
Do povrede prava na porodični život dolazi uskraćivanjem prava da se bliskim srodnicima, koji su sa detetom razvili odnose bliskosti, prizna pravo da održavaju lične odnose sa detetom, a i dete ima pravo da održava lične odnose sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost ako ovo pravo nije ograničeno sudskom odlukom.
Iz obrazloženja:
Odredbom člana 61. stav 5. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/2005… 6/2015), propisano je da dete ima pravo da održava lične odnose sa srodnicima i drugim licima sa kojima ga vezuje posebna bliskost ako ovo pravo nije ograničeno sudskom odlukom. U sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta na osnovu odredbe člana 266. stav 1. istog zakona.
Konvencija o pravima deteta („Službeni list SRJ“ – međunarodni ugovori, broj 15/90 i 4/96), u članu 3. predviđa da najbolji interes deteta treba da bude od prvenstvenog značaja u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira na to koje institucije ili organi preduzimaju ove aktivnosti. Države članice se obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične veze, kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja (član 8. stav 1).
Do povrede prava na porodični život dolazi uskraćivanjem prava da se bliskim srodnicima, koji su sa detetom razvili odnose bliskosti, prizna pravo da održavaju lične odnose sa detetom. Osim postojanja krvnog srodstva, od značaja su i drugi činioci kao što su psihološka i emotivna vezanost ovih lica odnosno postojanje bliskih ličnih veza.
U konkretnom slučaju tužioci su maloletnoj G. G. najbliži krvni srodnici, pored majke i brata po ocu Đ. Đ. Tužioci imaju blizak odnos sa maloletnom G.G. tako što su sa njom ostvarivali lične odnose u vreme dok su njeni roditelji živeli zajedno i u vreme kada je vanbračna zajednica između njihovog sina D. D. i tužene prestala jer je D. D., po sudskoj presudi, dovodio maloletnu G.G. u njihovo domaćinstvo. Do prekida kontakata tužilaca sa maloletnom G. G. došlo je nakon D. D. smrti pošto tužena nije dozvoljavala održavanje ličnih odnosa između deteta i tužilaca, tako što je iste ograničavala i zabranjivala, zbog lične netrpeljivosti koja postoji među parničnim strankama.
Interes deteta je pravni standard, a postupanje u skladu sa najboljim interesom deteta podrazumeva donošenje odluke na način na koji bi dete za sebe odlučilo, kada bi za to bilo sposobno. Maloletna G. G. ima šest godina i nije u uzrastu koji joj omogućuje da formira pravnorelevantno mišljenje o svom najboljem interesu, pa se navodima revizije tužene o tome da je sud bio dužan da dozvoli detetu da neposredno izrazi svoje mišljenje, ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude. Konflikt koji aktuelno postoji između majke deteta i njegovih babe i dede po ocu, dete nije u mogućnosti da razreši, ali parnične stranke jesu. Tužioci i tužena su dužni da, u najboljem interesu deteta čije pravo na porodični život obuhvata i pravo na održavanje ličnih odnosa sa babom i dedom po ocu, nastoje da ostvare međusobnu komunikaciju u cilju prevazilaženja nesporazuma koji među njima sada postoji, a to im model viđanja tužilaca sa maloletnim detetom, utvrđen pobijanom presudom, omogućuje. Zbog toga tužena neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.
(Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 20958/22 od 11. 1. 2023)