Fiktivan ugovor
OBLIGACIONO PRAVO
Fiktivan ugovor
Fiktivna kauza dovodi do nastanka fiktivnog ugovora i takav ugovor je ništav.Iz obrazloženja:
Prema članu 51. Zakona o obligacionim odnosima, svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1.). Osnov je nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.). Prema članu 52. istog zakona, ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav.
Osnov ugovorne obaveze ili kauza je cilj kome stranke teže prilikom preuzimanja ugovornih obaveza. Kauza je jedan od bitnih uslova za nastanak određenog pravnog posla, odnosno ugovora. Kauza je prividna, odnosno fiktivna, ako se javlja kao rezultat volje ugovornih strana koje, rukovođene određenim motivima, lažno predstavljaju da su zaključile jedan ugovor sa određenom kauzom, a zapravo ga nisu zaključile. Fiktivna kauza dovodi do nastanka fiktivnog ugovora. Takav ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno ništav je.
Članom 66. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama (stav 1.). Ali, ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2.). Prema članu 103. stav 1. istog zakona ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav je ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.
U konkretnom slučaju, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilac i tuženi sporne ugovore (dva ugovora identične sadržine, zaključena istog dana, s tim što je jedan naslovljen kao ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, a drugi kao ugovor o zajmu) nisu zaključili sa namerom da tuženi kao zajmodavac tužiocu kao zajmoprimcu da na zajam iznos od 30.000,00 evra, niti sa namerom prenosa prava svojine na apartmanu tužioca kod ugovora naslovljenog kao ugovor o kupoprodaji, već sa namerom da ugovori posluže kao sredstvo obezbeđenja da će tužilac završiti izgradnju stana za koji je tuženi isplatio deo kupoprodajne cene. Dakle, cilj navedenih ugovora nije bio pozajmica novca, niti je dozvola upisa zaloge-hipoteke na nepokretnosti tužioca data kao sredstvo obezbeđenja za vraćanje zajma, kako je navedeno u ugovorima i predmetnoj hipotekarnoj izjavi, već su sporni ugovori služili kao garancija da će tužilac dovršiti izgradnju stana, nakon čega su parnične stranke dana 23. 3. 2017. godine zaključile i overile ugovor o kupoprodaji pomenutog stana, u kome je konstatovano da je kupac isplatio cenu u potpunosti, da je od 1. 9. 2013. godine u mirnoj državini stana i da su ugovorne strane u potpunosti izvršile svoje obaveze.
Kod navedenog, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da pobijani ugovori (ugovor o kupoprodaji, koji je po svojoj sadržini ugovor o zajmu, i ugovor o zajmu identične sadržine), nisu bili rezultat stvarne volje parničnih stranaka, zbog čega predstavljaju prividne pravne poslove, te kao takvi ne proizvode pravno dejstvo, jer cilj ovih ugovora nije bio davanje na zajam novčanog iznosa, već su zaključeni isključivo radi obezbeđenja da će tužilac završiti izgradnju stana za tuženog, što je i učinio, te koji je kasnije bio predmet overenog ugovora o kupoprodaji.
(Presuda Vrhovnog suda, Rev. 7325/21 od 14. 6. 2023)