Ograničenje prava na korišćenje javne arhive u cilju istorijskog istraživanja

EVROPSKI SUD ZA LJUDSKA PRAVA

Ograničenje prava na korišćenje javne arhive u cilju istorijskog istraživanja

GRANER PROTIV FRANCUSKE
(Predstavka br. 84536/17)
28. 5. 2020.

Aplikant je Fransoa Graner, francuski državljanin.
Slučaj se odnosi na odbijanje aplikantu uvida u određene dokumente predsedničke arhive koji se odnose na Ruandu za period između 1990. i 1995. godine. Budući da je fizičar i direktor istraživanja na CNRS-u i na pariskom univerzitetu Didro, aplikant je duži niz godina, istraživao ulogu Francuske u Ruandi pre, posle i za vreme genocida nad Tutsijima 1994. godine. Generalni sekretar Predsedništva Republike Francuske odlučio je 7. aprila 2015. godine deklasifikovati određene dokumente u arhivama koji se odnose na Ruandu za period između 1990. i 1995. godine. Aplikant, koji je pisao knjigu o „afričkoj politici predsednika Fransoa Miterana u Središnjoj Africi (1981-1995)“, je 14. jula 2015. godine podneo zahtev direktoru Arhiva Francuske za dozvolu pristupu osamnaest dosijea u arhivama predsedništva Fransoa Miterana. Administrator arhive dao mu je dozvolu za pristup prva dva dosijea 7. decembra 2015, ali ne i ostalih šesnaest, iz razloga što su bili sposobni „uzrokovati preteranu štetu zakonski zaštićenim interesima”. Naznačeno je da šesnaest dosijea sadrži jedan ili više dokumenata klasifikovanih kao „tajna“, „tajna pitanja odbrane“ i „poverljiva pitanja odbrane”.
Aplikant je predmet uputio Komisiji za pristup administrativnim dokumentima koja je 3. marta 2016. godine odbila njegov zahtev. Ministar kulture i komunikacija, uz saglasnost administratora arhive, je 2. decembra 2016. godine odobrio aplikantu pristup pet od 16 dosijea. Aplikant je 12. decembra 2016. godine podneo zahtev Upravnom sudu u Parizu, tražeći poništenje odluke od 7. decembra 2015. i izdavanje naloga kojim bi se Ministarstvo kulture i komunikacija obavezalo da mu omogući pristup dokumentima koje je želeo konsultovati. Paralelno s tim, aplikant je podneo Upravnom sudu prioritetno pitanje ustavnosti. Tvrdio je da su određene odredbe Zakona o baštini nespojive sa Deklaracijom o pravima čoveka i građanina, jer su poverili administratoru arhiva moć da se, prema vlastitom nahođenju i bez objašnjenja, suprotstavi pravu građana da imaju besplatan pristup javnim arhivama. Dodao je da su diskreciona priroda odbijanja, zajedno sa činjenicom da je ministar bio obavezan u takvom slučaju da odbije pristup relevantnim javnim arhivama, onemogućili ostvarivanje prava na delotvorno pravno sredstvo u skladu sa spomenutom Deklaracijom.
Upravni sud uputio je preliminarno pitanje Državnom veću koje ga je 28. juna 2017. godine, prosledilo Ustavnom veću. Pred Ustavnim većem, aplikant je tvrdio da je mehanizam predviđen Zakonom o baštini prekršio pravo javnosti na primanje informacija, te da je nespojivo s pravom na delotvoran pravni lek. Ustavno veće je 15. septembra 2017. godine proglasilo da je relevantni član Zakona o baštini u skladu sa Ustavom. Upravni sud u Parizu je 17. maja 2018. godine odlučio da ne treba odlučivati o zahtevu za poništenje odluke u delu koji se odnosio na odobrenje pristupa dosijeima, a u ostalom delu je zahtev odbio. Aplikant se žalio Ustavnom veću. Taj postupak je još uvek u toku.
Pozivajući se na član 10. (sloboda izražavanja), aplikant se žali na proizvoljno ograničenje njegovog prava korišćenja javne arhive u cilju istorijskog istraživanja i prava javnosti da dobije informacije od opšteg interesa. Pozivajući se na član 13. (pravo na delotvorno pravno sredstvo), on se žali da nije imao delotvoran pravni lek u vezi sa svojim pravom na slobodu izražavanja.
U skladu s načelom supsidijarnosti, uloga je Državnog veća, kojem je aplikant propisno izjavio reviziju, da proveri da li je odlučivanje Upravnog suda u Parizu u skladu sa sudskom praksom. Kako Državno veće još nije odlučilo o aplikantovoj žalbi još uvek nema konačne domaće odluke, te je stoga Evropski sud aplikaciju odbacio zbog neiscrpljivanja domaćih pravnih sredstava.