Ocenjivanje zakonitosti konačnog upravnog akta

USTAVNO PRAVO

Ocenjivanje zakonitosti konačnog upravnog akta

Kada u upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proverava na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, ne postoji obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni.

I z o b r a z l o ž e n j a:
U pogledu tvrdnje podnosioca da mu je osporenom presudom Upravnog suda U. 20734/10 od 30. januara 2012. godine povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da se suština navoda podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog prava zasniva na tvrdnji da je carinski organ bez pravnog osnova sproveo postupak kontrole i izmenio podatke u prihvaćenoj carinskoj deklaraciji, pri čemu podnosilac ponavlja sve navode koje je već isticao najpre u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a potom i u tužbi koju je podneo protiv konačnog upravnog akta. Podnosilac ustavne žalbe posebno ukazuje da osporena presuda nije obrazložena.
Ustavni sud najpre ukazuje da obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da obrazlože svoje odluke ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to nije postojala obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. Takav slučaj po pravilu i postoji kada su navodi tužbe u upravnom sporu identični žalbenim navodima, koje je drugostepeni organ već razmatrao i o istim odlučio. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim.
Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno, a koji su u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Upravni sud je odlučio o tužbi podnosioca na osnovu činjenica koje su utvrđene u upravnom postupku, za koje je u sprovedenom postupku ocenio da su u bitnim tačkama potpuno utvrđene, da je iz utvrđenih činjenica izveden pravilan zaključak u pogledu činjeničnog stanja i da je drugostepeni organ uprave ocenio sve žalbene navode dajući za svoju odluku potpune i detaljno argumentovane razloge. Ustavni sud je ocenio da je Upravni sud izneo jasne razloge za zauzet stav da su carinski organi na osnovu relevantnih odredaba Carinskog zakona, odnosno ovlašćenja iz člana 95. Carinskog zakona, kontrolisali prihvaćenu predmetnu deklaraciju i prvostepeno rešenje doneli u smislu člana 98. stav 1. Carinskog zakona. Takođe, organi uprave su detaljno odgovorili na navode podnosioca koji se odnose na tvrdnju da se u konkretnom slučaju radi o naknadnoj kontroli, te da je isključena primena člana 98. stav 1. Carinskog zakona i da se imao primeniti jedino član 105. Carinskog zakona. Upravni organi su istakli da je u konkretnom slučaju Carinarnica postupala u skladu sa odredbom člana 95. tačka 3. Carinskog zakona i odredbom člana 12. odgovarajućeg Pravilnika prilikom kontrole predmetne prihvaćene deklaracije u postupku stavljanja robe u slobodan promet (ne posle puštanja robe), uzela tehničku dokumentaciju za navedenu robu, o čemu se u spisima predmeta nalazi i zapisnik od 17. septembra 2004. godine, koji je sačinjen u prisustvu podnosiočevog špeditera na osnovu člana 95. Carinskog zakona.
Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 3. Zakona o opštem upravnom postupku, propisano da odredbe ovog zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom. To ukazuje da je ovom odredbom propisan odnos Zakona o opštem upravnom postupku i zakona donetih za postupanje u posebnim upravnim materijama, što podrazumeva mogućnost odstupanja od opšte norme primenom zakonom propisanih posebnih pravila, odnosno po principu lex specialis derogat (legi) generali. Prema članu 5. stav 1. navedenog Zakona, organi koji postupaju u upravnim stvarima rešavaju na osnovu zakona i drugih propisa.
Odredbom člana 22. Carinskog zakona propisano je da se na postupak pred carinskim organima primenjuju odredbe zakona koji uređuje opšti upravni postupak, osim ako ovim zakonom nije drukčije predviđeno.
Rešavanje na osnovu zakona znači postupanje u skladu sa odgovarajućim materijalnopravnim i procesnopravnim propisima. Poštovanje materijalnog zakona podrazumeva određivanje merodavnog propisa u konkretnom slučaju i njegovu pravilnu primenu na utvrđeno činjenično stanje, dok se poštovanje procesnog zakona ogleda u postupanju po odredbama zakona kojima se uređuje opšti ili posebni upravni postupak (u konkretnom slučaju carinski postupak), a što je sve u konkretnom slučaju, po oceni Suda, i učinjeno u sprovedenom upravnom postupku i upravnom sporu kao mehanizmu sudske kontrole zakonitosti rada uprave.
Ustavni sud nalazi da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju i primeni merodavnog materijalnog i procesnog prava, a koje navodima ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Upravnog suda U. 20734/10 od 30. januara 2012. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu.

(Odluka Ustavnog suda Srbije, Už. 3125/12 od 10. II 2016)