Nadoknada troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla

RADNO PRAVO

Nadoknada troškova prevoza za dolazak i odlazak sa posla

Obaveza je poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza za dolazak i odlazak sa posla u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

I z o b r a z l o ž e n j a:
Pravilno je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilje za isplatu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, zasnivajući zaključak na odredbi člana 25. stav 1. PKU za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (“Sl. glasnik RS”, br. 12/09 i 67/11) i člana 26. stav 1. PKU za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika (“Sl. glasnik RS”, br. 21/15) u vezi sa članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, a prema broju radnih dana u spornom periodu i prema ceni prevozne dnevne karte koja je iznosila 100,00 dinara u oba pravca. Članom 118. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13), propisano je pravo zaposlenog na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 i 75/14), koja je u primeni od 29. 7. 2014. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.
Prema navedenoj zakonskoj odredbi, obaveza je poslodavca da zaposlenom nadoknadi troškove prevoza u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Prevoznom kartom u javnom saobraćaju smatra se trošak po osnovu prevoza zaposlenog od mesta stanovanja do mesta rada. Zakonom se ne precizira vrsta prevozne karte (jednokratna – za vožnju u jednom pravcu, dnevna ili mesečna), niti se preciziraju uslovi pod kojima će poslodavac utvrditi udaljenost mesta rada od mesta stanovanja zaposlenog, ali upućuje da se troškovi prevoza nadoknađuju zaposlenom u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu. Tužena škola nije donela akt kojim bi regulisala uslove i kriterijume pod kojima zaposleni ostvaruju pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, usled čega je pravilno prvostepeni sud cenio osnovanost tužbenog zahteva u skladu sa odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, koji se neposredno primenjuje. Ako se radi o naknadi troškova prevoza u gradu, gde funkcioniše gradski prevoz, poslodavac treba da nadoknadi zaposlenom prevoz u visini cene prevozne karte za gradski prevoz koji funkcioniše u tom gradu. Udaljenost mesta stanovanja zaposlenog od mesta rada u svakom slučaju mora biti tolika da zaposleni ima realnu potrebu za korišćenje prevoza, pri čemu nije od značaja da li javni prevoz koristi, ili na posao ide sopstvenim prevozom (npr. kolima) ili pešice.
Dakle, da bi postojala obaveza poslodavca da zaposlenom naknađuje troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada neophodno je da je zaposleni imao određene troškove na ime prevoza. Ukoliko je zaposlenom na teret sredstava poslodavca obezbeđen prevoz za dolazak i odlazak sa rada (sopstveni prevoz poslodavca) ili ukoliko zaposleni za dolazak i odlazak sa rada nema troškove prevoza (npr. stanuje u blizini mesta rada i nema potrebu da koristi prevoz) poslodavac nema obavezu da zaposlenom naknađuje troškove prevoza, jer u ovom slučaju troškove prevoza zaposleni nije ni imao. Ukoliko zaposlenom nije obezbeđen prevoz za dolazak i odlazak sa rada (sopstveni prevoz poslodavca) zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza samo za dane kada je dolazio na posao. Za dane odsustvovanja sa rada (bolovanje, godišnji odmor, plaćeno odsustvo i sl) poslodavac nema obavezu da zaposlenom nadoknađuje troškove prevoza, jer zaposleni troškove prevoza nije ni imao (nije ni dolazio na rad).

(Presuda Apelacionog suda u Nišu, Gž1. 1755/18 od 11. VII 2018)