ŠALTER UREDNIKA 

ŠALTER UREDNIKA 

Odgovori na pitanja

Dežurni urednik:

Predrag Trifunović

1. Da li je nužno veštačenje doprinosa učesnika u sticanju?
Odgovor:
Čini se da u najvećem broju slučajeva to nije potrebno. Svedoci smo da srpski sudovi nejednako tretiraju ovaj problem (različito postupanje sudova u unutrašnjosti, sa jedne strane, i beogradskih prvostepenih sudova, sa druge strane).
Beogradski sudovi odmah posle pripremnog ročišta određuju veštačenje od strane (najčešće) agroekonomiste; dostavljaju mu spise sa nalogom da se izračuna rad, odnosno vrednost rada člana domaćinstva i vrednuje doprinos u čuvanju i nezi dece, rad u kući pa se na osnovu analize finansijskih dokumenata o zaradama i prihodima od strane veštaka izračunava doprinos (najčešće supruge) koji se izražava u procentima, nekada i sa decimalnim brojem.
Većina sudova u unutrašnjosti ne pribegava ovom načinu računanja doprinosa i udela u skladu sa pravilima „apotekarske vage“, pribavljaju se finansijski izveštaji, saslušavaju se svedoci i stranke pa se analizira rad članova domaćinstva, pošto se prethodno utvrdi ili učini nespornom tzv. materijalna baza, pa se ocenom svih okolnosti slučaja utvrđuje udeo u obliku razlomka koji u sebi sadrži elemente slobodne ocene. Čini se da je ovaj drugi metod utvrđivanja istine (bez veštačenja) pravičniji i životno realniji, naročito u prisustvu zakonske pretpostavke o jednakosti udela.
Moje iskustvo (sudijsko) iz ovih parnica je da sudija prvo treba da utvrdi koje su činjenice i okolnosti nesporne. Neretko se to činilo i na zapisniku o uviđaju sa lica mesta. Stranke su u svom domaćinstvu iz verskih i patrijarhalnih razloga sklone, čini se, da više govore istinu nego kada dođu u sudnicu. Razgovori i pokušaji mirenja sukobljenih strana često su dovodili do rezultata i rešavanja predmeta.

2. Da li se posle pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju u parnici može utvrđivati svojinski udeo?
Odgovor:
Odgovor je potvrdan. Sanaslednici su do donošenja rešenja o nasleđivanju titulari zajedničke svojine. Pravnosnažnošću ostavinskog rešenja zajednička svojina se transformiše u susvojinu sa mogućnošću konstituisanja isključive svojine (odricanje od nasleđa ili sporazum). Po vladajućoj praksi zasnovanoj na stavu Vrhovnog suda, ostavinsko rešenje je deklarativnog karaktera i stranke mogu po pravnosnažnom okončanju ostavinskog postupka da u parnici utvrđuju svoje suvlasničke udele. Najčešći primer iz prakse je kada supruga u ostavinskom postupku ne ospori postojeće zemljišnoknjižno stanje i ne istakne prigovor da nepokretnost predstavlja plod zajedničkog rada u braku ili porodičnoj zajednici, pri čemu ne traži udeo u tekovini. Kada dođe do poremećaja odnosa u porodici, ona u posebnoj parnici (nema presuđene stvari) ishoduje presudu o zajedničkoj svojini, odnosno susvojini po osnovu tekovine.
Ako u međuvremenu jedini upisani raspolaže sa celom stvari ugovorom o prodaji, poklonu ili ugovorom o doživotnom izdržavanju, pravni posao će biti proglašen bez dejstva za veličinu udela supruge. Iz postojeće prakse vidimo dva odstupanja od strane sudova: prvo je primat pravila o zajedničkoj svojini iz Porodičnog zakona u odnosu na načelo upisa (član 63. Zakona o državnom premeru i katastru), odnosno fikciju pouzdanja u javne registre. Drugo odstupanje se sastoji u tome da se postojećom praksom suštinski derogira teoretsko i zakonsko pravilo o nevažnosti celog ugovora u slučaju raspolaganja zajedničkom svojinom (nema delimične ništavosti). Postupanje sudova moglo bi se pravdati pravičnošću i težnjom (makar i delimično) da ugovor opstane.
Na sličnom stanovištu je i Ustavni sud, koji je dao prednost pravilima o zajedničkoj svojini iz Porodičnog zakona u odnosu na načelo upisa svojine u javne registre.

3. Zajednička imovina i osnivački ulog u preduzeću.
Odgovor:
Kada osnivaju preduzeće, supružnici (najčešće) polažu, odnosno izdvajaju nominalno skroman novčani ulog i status osnivača uglavnom i najčešće stiče suprug. Postavlja se pitanje ima li supruga pravo na udeo u dobiti, a samim tim i status suosnivača (novčani ulog je zajednička svojina oba supružnika).
Posle kolebanja u sudskoj praksi iskristalisao se stav koji glasi „imovina privrednog društva je svojina tog društva i ne može predstavljati zajedničku imovinu stečenu u bračnoj i vanbračnoj zajednici osnivača i njegovog supružnika” (sentenca utvrđena na sednici GO Vrhovnog kasacionog suda 12. 2. 2019. godine – presuda VKS Rev. 2549/2017 od 22. 3. 2018. godine; iz obrazloženja: „Tužilja nije učesnik ni potpisnik odluke o osnivanju; osnivanjem tuženog preduzeća po sili zakona izvršena je promena vlasničkih prava na unetom osnivačkom ulogu, pa je uneta imovina postala svojina društva bez obzira da li je bila posebna ili zajednička. Vlasnička i upravljačka prava pripadaju samo njegovom osnivaču, a bračni drug ne može steći status osnivača preko uloga unetog u društvo iz zajedničke imovine“).
Nesporno je da se osnivački ulog nasleđuje kao i akcije (čl. 152. i 153. Zakona o privrednim društvima). Takođe, nesporno je i da ta novčana suma predstavlja najčešće zajedničku imovinu supružnika stečenu u radu, ali u kompanijskom pravu to nije odlučujuća činjenica jer pitanje sticanja udela uloga u preduzeću nije samo imovinsko već i statusno pitanje. Da bi se stekao status osnivača, mora biti izvršen i upis u odgovarajući registar. Taj elemenat konstitutivnog karaktera nedostaje jednom supružniku te zato svoja imovinska prava ostvaruje prema drugom u posebnoj parnici, a ne prema preduzeću i to u odnosu na ostvareni prihod – rad, zalaganje, pamet, ideje, vođenje domaćih poslova, staranje o deci i održavanju imovine.

ŠALTER UREDNIKA

ŠALTER UREDNIKA 

ŠALTER UREDNIKA 

Dežurni urednik:
Predrag Trifunović

Pitanje:
Veće Osnovnog suda je u predmetu povodom prigovora izvršnog dužnika na rešenje o izvršenju u delu odluke o troškovima postupka zauzelo stav da je javni izvršitelj neosnovano utvrdio stvarni trošak, jer u spisima predmeta nema dokaza na okolnost visine navedenog troška odnosno da nema dokaza da je javni izvršitelj imao stvarni trošak u opredeljenom iznosu. Shodno tome, izvršnom dužniku su priznati troškovi na ime sastava prigovora koje je izvršni poverilac bio u obavezi da namiri. Da li izvršni poverilac ima pravo od javnog izvršitelja da potražuje štetu prouzrokovanu u vršenju javnih ovlašćenja u izvršnom postupku, odnosno da pred nadležnim sudom pokrene postupak naknade štete u visini troškova dosuđenih izvršnom dužniku?
Odgovor:
Javni izvršitelj odgovara za štetu koju učini nezakonitim ili nepravilnim radom član 498. ZIO stav 1. koji glasi: „Javni izvršitelj odgovara svojom celokupnom imovinom za štetu koju svojom krivicom prouzrokuje u izvršnom postupku ili postupku obezbeđenja.”
Ako javni izvršitelj ne naknadi (regresira) novčanu sumu koju je izvršni poverilac isplatio dužniku zbog nepravilnog obračuna troškova poželjno je da se nastali spor reši mirnim putem (suprotno je loše za reputaciju i ugled javnog izvršitelja).
Ako pokušaj bude bezuspešan može se podneti direktna tužba. U pogledu krivice dovoljna je obična nepažnja.

Pitanje
Da li je izvršni poverilac u obavezi da javnom izvršitelju plati predujam za radnje koje je izvršitelj preduzeo tokom sprovođenja izvršenja, pre nekoliko godina ranije a nije tražio predujam pre preduzimanja radnje?
Odgovor:
Opisanu situaciju Javnoizvšilačka tarifa („Sl. glasnik RS“, br . 91/2014, … 36/2021) izričito ne reguliše ali je odgovor potvrdan.
Takav zaključak proizlazi iz člana 2. a naročita iz stava 5. člana 4. po kojoj se može doneti više zaključaka o predujmu u zavisnosti i od „drugih okolnosti“. Javni izvršitelj je nosilac ovlašćenja ali i preduzetnik koji plaća poreze i doprinose, pa propust da se odredi blagovremeno predujam, a preduzeta je radnja ne znači oprost duga, odnosno potraživanja zasnovanog na već obavljenom poslu. Svaki rad javnog izvršitelja mora biti plaćen u skladu sa pravilima navedenog podzakonskog akta. Visina zavisi od vrste i broja preduzetih radnji ne samo u prošlosti već prevashodno u budućnosti.

Pitanje
Kako da se zaštitimo od javnog izvršitelja koji nam fakturiše troškove ne zahtevajući od nas predlog za dalje vođenje postupka, pa troškovi višestruko prelaze glavnicu?
Odgovor
Kao što je stranka u parnici „gospodar spora“ tako je i poverilac „gospodar potraživanja“, pa nije dužan da plaća predujam posle nedvosmislene izjave da je namiren ili da odustaje od zahteva za dalje sprovođenje izvršenja.

Pitanje
Izvršni dužnik je platio glavni dug posle podnošenja predloga za izvršenje, a pre nego što je primio rešenje o izvršenju. Javni izvršitelj je doneo Rešenje o izvršenju kojim je obavezao izvršnog dužnika da plati troškove izvršnog postupka i (znajući da je plaćena glavnica) u troškove uvrstio i naknadu za uspešnost. Da li je osnovano obavezao izršnog dužnika da plati i naknadu za uspešnost?
Odgovor:
Odgovor na ovo pitanje sadržan u članu 15. stav 1. Javnoizvršiteljske tarife koja glasi: „Ako izvršni dužnik ispuni potraživanje posle podnošenja predloga za izvršenje, a pre nego što primi rešenje o izvrše-nju, javni izvršitelj nema pravo na naknadu za uspešnost sprovođenja izvršnog postupka.”
Pravilo je jasno i ne zahteva tumačenje. U opisanoj situacij javni izvršitelj nema pravo na naknadu za uspešnost.

Pitanje
Da li izvršni poverilac ima pravo da reklamira predračun/račun javnog izvršitelja za predujam troškova izvršenja?
Odgovor:
Iz člana 4. Javnoizvršiteljske tarife proizlazi da izvršni poverilac nema pravo reklamacije na visinu predujma. Nalog za uplatu predujma je dispozicija Javnog izvršitenja koji upravlja postupkom i poverilac ne može sa uspehom da prigovori visini predujma. Svakako argumentovano ukazivanje na grešku može biti od koristi, ali tu „reklamaciju“ javni izvršitelj može ali ne mora da uvaži. Poverilac je dužan da uplati predujam. Ako to ne učini izlaže se riziku da izvršni postupak bude obustavljen pa nepravilnost može da ističe u prigovoru na rešenje o obustavi. Iz stilizacije člana 148. ZIO. proizlazi da se zbog greške u nalogu ne može podneti zahtev za otklanjanje nepravilnosti u sprovođenju izvršenja.

Pitanje:
Ako izvršni poverilac ne plati predračun a izjavi reklamaciju na isti, da li javni izvršitelj ima pravo da obustavi izvršni postupak?
Odgovor:
Odgovor je dat u prethodnom pitanju. Dakle ako izvršni poverilac izjavi reklamaciju pa ne uplati predujam javni izvršitelj ima pravo da obustavi izvršni postupak.

Pitanje:
Na koji način JKP može da prinudno naplati komunalno stambene usluge od stranaca?
Odgovor
Stranac može biti stranka u postupku izvršenja (pravila iz člana 392-397. ZIO – Komunalne usluge). U skladu sa Zakonom o međunarodnom privatnom pravu pod uslovom reciprociteta.

Pitanje
Da li ima pravnog osnova da za usluge koje ne spadaju u red komunalnih usluga po odredbama Zakona o komunalnim delatnosima a naplata je ugovorena Ugovorom o nalogu, podnesemo predlog za izvršenje po odredbama ZIO koje se odnose na naplatu komunalnih usluga za potraživanje unazad tri godine? (U pitanju su komunalne i ugovorene usluge na računu objedinjene naplate.)
Odgovor
Komunalne usluge zastarevaju za jednu godinu po članu 378. ZOO. Sudska praksa privrednih sudova pravi razliku smatrajući da se rok od jedne godine odnosi isključivo na potraživanja prema fizičkim, a ne i prema pravnim licima. Ako se radi o fizičkom licu kao dužniku ne može se „ugovorom o nalogu“ suprotno zakonu produžiti jednogodišnji rok.

Pitanje
Da li javni izvršnitelj ima pravo na naknadu za uspešnost sprovođenja izvršenja u izvršnom postupku u kojem je određen prekid zbog smrti izvršnog dužnika a izvršni poverilac nije predložio nastavak postupka protiv naslednika?
Odgovor
Nagrada za uspešnost predstavlja potraživanje javnog izvršitelja koje nije realizovano zbog smrti dužnika. Naslednik odgovara za ostaviočeve dugove do visine vrednosti nasleđene imovine (član 222. ZON)
Ako se naslednik odrekao nasleđa ne odgovara za ostaviočeve dugove, pa nije dužan da izmiri potraživanje javnog izvršitelja. Javni izvršitelj kao poverilac može u roku od tri meseca od dana otvaranja nasleđa zahtevati da se zaostavština odvoji od imovine naslednika član 225. stav 1. ZON.

ŠALTER UREDNIKA 

ŠALTER UREDNIKA 

Dežurni urednik:
Predrag Trifunović

Pitanje:
Da li tužilac može dobiti naknadu troškova parničnog postupka ako je izgubio spor radi naknade „minimalne zarade“?
Odgovor:
Stranka koja izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi nužne i korisne troškove (čl. 153. i 154. ZPP-a). Međutim, u praksi su postojali izuzeci i to u porodičnom pravu (dosuđivanje troškova po pravičnosti) i kod konstituisanja prava stvarne službenosti kada je titular povlasnog dobra koji je uspeo u sporu bio obavezivan da vlasniku poslužnog dobra (tuženom) isplati troškove spora (argumentacija za ovakav stav bila je ograničenje prava svojine u korist tužioca).
U parnicama radi naknade troškova za ishranu i regres, koji su u vezi minimalne zarade (školstvo, dečiji vrtići, itd), tužilje – „tetkice“ su prvo dobijale sporove (sve do 2019. godine), ali su posle izmene sudske prakse u poodmakloj fazi pravnosnažno izgubile parnice i obavezivane su na plaćanje veoma visokih troškova državnom pravobraniocu, koji su siromašnu stranku dovodili u oskudicu. Ta „nepravda“ bila je glavni razlog da Viši sud u Novom Sadu i Viši sud u Beogradu odstupe od striktnih pravila ZPP-a, sa argumentacijom sadržanom u Odluci ESLJP-a „Cindrić i Blešić protiv R Hrvatske“ od 16. 9. 2016. godine, predstavka 72152/13, po kojoj ESLJP smatra: da se u napred pomenutoj situaciji vrši povreda prava na mirno uživanje imovine i prava na pristup sudu, zbog čega je nužno odbiti zahteve tužene (jače) strane za naknadu troškova. Naime, sud smatra da kada građani slabog imovnog stanja podnesu tužbu protiv države, a ta tužba u momentu podnošenja nije bila lišena ikakvog sadržaja, niti je bila očigledno nerazumna, s obzirom na to da je merodavno pravo bilo nejasno i zahtevalo tumačenje sudova, te da je u momentu podizanja tužbe bilo odluka Vrhovnog suda kojima su istovrsni tužbeni zahtevi usvajani, pa kada takve stranke na kraju pravnosnažno izgube spor i sudskom odlukom budu obavezane da državi plate troškove zastupanja od strane pravobranilaštva, primenom generalnog pravila „gubitnik plaća troškove“, a koji predstavljaju teret koji nije neznatan tužiocima, imajući u vidu njihovu finansijsku situaciju, ESLJP iako načelno prihvata pravilo „gubitnik plaća troškove“, smatra da u toj situaciji dolazi do nerazumnog tereta imajući u vidu da se pravobranilaštvo finansira iz državnog budžeta. Zbog toga se ne može smatrati da su u istom položaju kao advokati. Obavezivanje stranaka da plate troškove zastupanja državi predstavlja očiglednu povredu prava na pravično suđenje, jer im je nesrazmerno ograničeno pravo na pristup sudu.
Iz pomenute odluke ESLJP je vidljivo da je procesna situacija „tetkica“ gotovo identična. Ratifikacijom EK, odluke ESLJP-a predstavljaju izvor prava u hijerarhiji, odmah posle Ustava RS, pa se nadamo da će je sudovi primenjivati i dati primat u odnosu na pravilo iz čl. 153. i 154. ZPP-a.

Pitanje:
Da li je poslodavac u slučaju tzv. tehnološkog viška u obavezi da upotrebljava kriterijume?
Odgovor:
Kada se otpuštaju radnici u broju koji zahteva donošenje programa (čl. 153. ZOR-a), svakako je nužna primena kriterijuma, jer se oni nalaze u samom programu (član 155. stav 1. tačka 4. ZOR-a). Ali, kada se otpušta manji broj radnika (nije nužan program), sudska praksa (više odluka Vrhovnog suda) je stala na stanovište da je kriterijum nužan kada se smanjuje broj izvršilaca na određenim poslovima, ali ne kada se ukida radno mesto u celini (bilo da se radi o jednom ili više izvršilaca).

Pitanje:
Ko može da ostvari pravo na naknadu troškova prevoza?
Odgovor:
U tumačenju člana 118. ZOR-a sudovi su usvojili sledeću praksu: „ZOR ne uslovljava pravo na naknadu udaljenošću od mesta stanovanja do mesta rada, ali u slučaju kada zaposleni stanuje blizu i ne koristi sredstva javnog prevoza, nema pravo na troškove.“ (Rev2 br. 3069/20 od 10. 11. 2021. godine)
„Zaposleni u organima uprave imaju pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa posla, bez obzira da li su se pismeno obraćali nadležnom organu sa zahtevom.“ (Rev2 br. 15/21 od 1. 3. 2021. godine)

Pitanje:
Da li „upozorenje“ može potpisati zamenik direktora?
Odgovor:
Nije sporno da to zamenik može da učini ako ga je na to ovlastio direktor u smislu člana 192. stav 1. tačka 1. ZOR-a. Sporno je kada takvog ovlašćenja nema. Vrhovni sud se izjasnio da upozorenje može potpisati i zamenik direktora, ali ne može doneti odluku u disciplinskom postupku.
Upozorenje (član 180. ZOR-a) je inače po svojoj sadržini najznačajniji akt u disciplinskom režimu, jer treba da sadrži činjenice i dokaze i za razliku od rešenja o otkazu mora biti detaljnije obrazloženo. Ovo stoga što u eventualnoj parnici poslodavac ne može da širi listu dokaza, niti da iznosi nove činjenice. U vezi sa ovom problematikom valja napomenuti da postupak utvrđivanja činjenica mogu vršiti i komisije ako je to predviđeno opštim aktom, ali odluku o disciplinskoj odgovornosti može da potpiše samo lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste. Napominje se takođe da poslodavac ne može da proširuje spisak mera za nepoštovanje radne discipline, odnosno povrede radnih obaveza iz člana 179a. ZOR-a.

ŠALTER UREDNIKA 

ŠALTER UREDNIKA 

Dežurni urednik:
Predrag Trifunović

Pitanje:
Da li ugovor o privremenim i povremenim poslovima može da „preraste“ u ugovor o radu na neodređeno vreme?
Odgovor:
Po pravilu, ne može, jer se tim ugovorom ne zasniva radni odnos, u smislu člana 33. Zakona o radu, niti radno angažovani ima status zaposlenog (član 5), osim ako se krši ZOR (u praksi, poslodavci često angažuju lice u cilju obavljanja posla u trajanju dužem od 120 dana ili poslova koji nisu sezonski, već stalni). U slučaju spora sud je u obavezi da sprovede „test“ čiji je cilj utvrđenje: da li su poslovi trajni i sistematizovani i da li su trajali neprekidno (duže od 120 dana). Ako se dobije potvrdan odgovor, radno angažovanje je ništavo, pa radnika štiti fikcija o zasnivanju radnog odnosa iz člana 32. ZOR-a. Tako, faktički rad prerasta u radni odnos.
U praksi se postavilo pitanje zastarelosti tužbe u ovom problemu. Pojedini tužioci smatraju da je takav ugovor ništav po članu 103. ZOO-a u vezi člana 197. ZOR-a (tužba za utvrđenje ništavosti po članu 109. ZOO-a ne zastareva); drugi, da se radi o simulovanom poslu (ugovoru o pp poslovima) koji je ništav, a treći ne ističu zahtev za utvrđenje ništavosti, već ostavljaju sudu da to pitanje oceni kao prethodno pitanje. Praksa je bila kolebljiva u pogledu rokova za podnošenje ove tužbe. Bilo je presuda u kojima su tužbeni zahtevi odbijani zbog zastarelosti, odnosno isteka prekluzivnog roka za podnošenje tužbe (prekluzivni rok je 60 dana u materiji podnošenja tužbe u radnom sporu po ZOR-u). Praksa se ustalila posle zaključka VKS-a da tužba ne zastareva (Rešenje VKS-a Rev2 br. 805/2021, Rev2 br. 697/20 od 24. 2. 2021. godine i Rev2 br. 802/21 od 20. 1. 2022. godine), o čemu se izjasnilo i Građansko odeljenje.
Sledeće sporno pitanje u ovoj problematici je primena Zakona o budžetskom sistemu, koji je sve do skora (2023. godine), a počev od 2015. godine, zabranjivao zapošljavanje ako je u suprotnosti sa budžetskim pravilom iz člana 27e. Tu zabranu su sudovi koristili da odbiju tužbeni zahtev, bez obzira na dužinu protivzakonitog radnog angažovanja. Problem je nastao kada je pravilo iz člana 27e. prestalo da važi, odnosno kada je modifikovano Uredbom o ograničenju zapošljavanja – “Sl. glasnik RS”, br. 159/2020 i 116/2023 (nužna saglasnost za zapošljavanje u javnom sektoru), pa se postavlja pitanje kako presuditi u pogledu parnica koje nisu završene. Čini se da se praksa ovde neće menjati, bez obzira što je zakon prestao da važi, jer ga je Uredba slične sadržine zamenila.
Autor ovih redova se i ranije i sada zalaže da se ograničenja koja se tiču zapošljavanja u javnom sektoru ne mogu odnositi i imati uticaja na sudske odluke, jer sud „ne zapošljava“ (po Zakonu o državnoj upravi i Zakonu o državnim službenicima radni odnos se može zasnovati ugovorom ili odlukom nadležnog upravnog organa, a ne i suda kada vrši funkciju suđenja). Redovan sud izriče sankciju za nepoštovanje zakona (koja ne mora biti upravna, odnosno prekršajna), a ne zapošljava u smislu pomenutih posebnih zakona.

Pitanje:
Da li tužilac može dobiti naknadu troškova parničnog postupka ako je izgubio spor radi naknade „minimalne zarade“?
Odgovor:
Stranka koja izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi nužne i korisne troškove (čl. 153. i 154. ZPP-a). Međutim, u praksi su postojali izuzeci i to u porodičnom pravu (dosuđivanje troškova po pravičnosti) i kod konstituisanja prava stvarne službenosti kada je titular povlasnog dobra koji je uspeo u sporu bio obavezivan da vlasniku poslužnog dobra (tuženom) isplati troškove spora (argumentacija za ovakav stav bila je ograničenje prava svojine u korist tužioca).
U parnicama radi naknade troškova za ishranu i regres, koji su u vezi minimalne zarade (školstvo, dečiji vrtići, itd), tužilje – „tetkice“ su prvo dobijale sporove (sve do 2019. godine), ali su posle izmene sudske prakse u poodmakloj fazi pravnosnažno izgubile parnice i obavezivane su na plaćanje veoma visokih troškova državnom pravobraniocu, koji su siromašnu stranku dovodili u oskudicu. Ta „nepravda“ bila je glavni razlog da Viši sud u Novom Sadu i Viši sud u Beogradu odstupe od striktnih pravila ZPP-a, sa argumentacijom sadržanom u Odluci ESLJP-a „Cindrić i Blešić protiv R Hrvatske“ od 16. 9. 2016. godine, Predstavka 72152/13, po kojoj ESLJP smatra: da se u napred pomenutoj situaciji vrši povreda prava na mirno uživanje imovine i prava na pristup sudu, zbog čega je nužno odbiti zahteve tužene (jače) strane za naknadu troškova. Naime, sud smatra da kada građani slabog imovnog stanja podnesu tužbu protiv države, a ta tužba u momentu podnošenja nije bila lišena ikakvog sadržaja, niti je bila očigledno nerazumna, s obzirom na to da je merodavno pravo bilo nejasno i zahtevalo tumačenje sudova, te da je u momentu podizanja tužbe bilo odluka Vrhovnog suda kojima su istovrsni tužbeni zahtevi usvajani, pa kada takve stranke na kraju pravnosnažno izgube spor i sudskom odlukom budu obavezane da državi plate troškove zastupanja od strane pravobranilaštva, primenom generalnog pravila „gubitnik plaća troškove“, a koji predstavljaju teret koji nije neznatan tužiocima, imajući u vidu njihovu finansijsku situaciju, ESLJP iako načelno prihvata pravilo „gubitnik plaća troškove“, smatra da u toj situaciji dolazi do nerazumnog tereta imajući u vidu da se pravobranilaštvo finansira iz državnog budžeta. Zbog toga se ne može smatrati da su u istom položaju kao advokati. Obavezivanje stranaka da plate troškove zastupanja državi predstavlja očiglednu povredu prava na pravično suđenje, jer im je nesrazmerno ograničeno pravo na pristup sudu.
Iz pomenute odluke ESLJP je vidljivo da je procesna situacija „tetkica“ gotovo identična. Ratifikacijom EK, odluke ESLJP-a predstavljaju izvor prava u hijerarhiji, odmah posle Ustava RS, pa se nadamo da će je sudovi primenjivati i dati primat u odnosu na pravilo iz čl. 153. i 154. ZPP-a.

ŠALTER UREDNIKA

ŠALTER UREDNIKA

Odgovori na pitanja

Neodgovornost privrednog društva nastalog izdvajanjem uz osnivanje za obaveze osnivača
Pitanje:
Da li nakon sprovedenog postupka statusne promene izdvajanja uz osnivanje, u kom postupku je nastalo novoosnovano privredno društvo – društvo sticalac, a društvo prenosilac nastavilo da postoji, može biti konstituisana odgovornost ovog novoosnovanog društva za naknadno ustanovljenu obavezu društva prenosioca na vraćanje primljenog koja je ustanovljena nakon registracije statusne promene i osnivanja novoosnovanog društva sticaoca po osnovu odluke Ustavnog suda?
Odgovor:
Novoosnovano privredno društvo stiče svojstvo pravnog lica momentom izvršenog upisa u registar privrednih subjekata (načelo postojanja subjektiviteta privrednog društva nakon njegovog osnivanja). Novoosnovano društvo odgovara svojom imovinom isključivo za svoje obaveze (koncept ograničene odgovornosti društva kapitala). Stoga novoosnovano društvo ne odgovara za obaveze svog osnivača nastale pre njegovog osnivanja. Iz istih razloga novoosnovano društvo nije odgovorno ni za naknadno ustanovljenu obavezu vraćanja primljenog koja je konstituisana na strani njegovog osnivača po izvršenom upisu novoosnovanog društva u registar privrednih subjekata.
To su osnovni postulati čijim postojanjem se isključuje obaveza odgovornosti novoosnovanog društva za obaveze svog osnivača. Oni su podjednako primenljivi na sva novoosnovana privredna društva nezavisno od načina njihovog osnivanja. Međutim, sprovođenjem statusne promene izdvajanja uz osnivanje nastaju određene specifičnosti koje se odnose samo na osnivača i novoosnovano privredno društvo u tom postupku. To je jedna od četiri statusne promene propisane Zakonom o privrednim društvima. U tom slučaju društvo koje sprovodi ovu statusnu promenu nastavlja da postoji uz istovremeno osnivanje i samostalno postojanje novoosnovanog privrednog društva. Nasuprot ovoj statusnoj promeni, u svim ostalim slučajevima statusnih promena društvo osnivač prestaje da postoji bez sprovođenja postupka njegove likvidacije.
Zbog navedene specifičnosti statusne promene izdvajanja uz osnivanje konstituiše se samo parcijalna univerzalna sukcesija na strani novoosnovanog privrednog društva. Ona je posledica izvršenog prenosa jednog dela imovine i obaveza sa društva prenosioca na društvo sticaoca. U kom obimu će se konstituisati parcijalna univerzalna sukcesija opredeljuje se voljom i odlukom društva prenosioca – osnivača. Društvo prenosilac je vlasno da saglasno odredbi člana 492. Zakona o privrednim društvima planom podele opredeli imovinsku celinu i obaveze koje se prenose na društvo sticaoca. Na temelju tog akta, a shodno odredbi člana 505. stav 1. tačka 1. Zakona o privrednim društvima imovina i obaveze društva prenosioca prelaze na društvo sticaoca od dana izvršene registracije statusne promene u skladu sa planom podele. Iz tog razloga sa društva prenosioca na društvo sticaoca se mogu preneti isključivo obaveze koje su postojale na strani društva prenosioca pre sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje. To su prava i obaveze koje su nastale do dana izvršene registracije ove statusne promene u skladu sa zakonom o registraciji i usvojenim planom podele.
Pitanje odgovornosti novoosnovanog privrednog društva za obaveze njegovog osnivača – društva prenosioca u postupku izdvajanja uz osnivanje u pogledu prenete imovinske celine ne može se pravno valjano raspraviti pozivom na odredbu člana 452. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Ovo iz razloga što se solidarna odgovornost novoosnovanog društva za obaveze društva prenosioca može uspostaviti samo u slučaju i pod uslovima propisanim odredbom člana 505. st. 1. i 3. Zakona o privrednim društvima. Tom odredbom je propisano da pravne posledice statusne promene nastupaju danom registracije u skladu sa zakonom o registraciji tako što društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosiocem za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drugačije ugovoreno. Jezičkim značenjem ove odredbe iskazan je pravni stav da se solidarna odgovornost društva sticaoca za obaveze društva prenosioca može uspostaviti jedino u slučaju kada je vrednost prenete imovine društvu sticaocu veća od vrednosti preuzetih obaveza od društva prenosioca, s tim da se solidarna odgovornost konstituiše samo do iznosa tako nastale razlike u vrednosti prenete imovine u odnosu na preuzete obaveze. Na taj način ovom odredbom je jasno iskazana volja zakonodavca da se solidarna odgovornost društva sticaoca za obaveze društva prenosioca može konstituisati isljučivo u odnosu na njegove obaveze koje su postojale do trenutka registracije sprovedene statusne promene. Izuzetak u odnosu na obim konstituisane solidarne odgovornosti – iznos razlike između vrednosti prenete imovine i obaveza može nastati kada je sa nekim od poverilaca društva prenosioca ugovoren drugačiji obim odgovornosti. Međutim, i u tom slučaju predmet odgovornosti društva sticaoca mogu predstavljati samo obaveze koje su postojale prema poveriocima društva prenosioca do dana registracije statusne promene izdvajanje uz osnivanje, ali pod uslovom da je takav vid odgovornosti izričito bio uspostavljen usvojenim planom podele.
Prema tome, nastala obaveza vraćanja primljenog donošenjem odluke Ustavnog suda nakon sprovedene statusne promene izdvajanja uz osnivanje ne može dovesti do uspostavljanja solidarne odgovornosti novoosnovanog društva sticaoca za obaveze društva prenosioca. Takva mogućnost je isključena citiranom odredbom Zakona o privrednim društvima koja se primenjuje kao lex specialis u odnosu na odredbu člana 452. ZOO. Zato ne postoji pravno validan osnov da se po tužbi za neosnovano obogaćenje ustanovi solidarna odgovornost društva sticaoca za nastale obaveze vraćanja primljenog od strane društva prenosioca koje su ustanovljene po osnovu odluke Ustavnog suda donete posle izvršenog upisa u registar privrednih subjekata izvršene statusne promene izdvajanja uz osnivanje.(Odgovor priredili: dr Dragiša B. Slijepčević, sudija Vrhovnog kasacionog suda u penziji, dr Marko Radović, sudija Privrednog suda u Beogradu)

Dužina prvog dela godišnjeg odmora koji zaposleni koristi u delovima
Pitanje:
Da li zaposleni koji koristi godišnji odmor u delovima, može na osnovu sporazuma sa poslodavcem prvi deo odmora da koristi u trajanju koje je kraće od dve radne nedelje?
Odgovor:
Zaposleni koji koristi godišnji odmor u delovima, može na osnovu sporazuma sa poslodavcem prvi deo odmora da koristi u trajanju koje je kraće od dve radne nedelje što je u skladu sa ratifikovanom Konvencijom broj 132 Međunarodne organizacije rada.
O b r a z l o ž e n j e:
Imperativnom odredbom člana 73. stav 2. važećeg Zakona o radu propisano je da ako zaposleni koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo koristi u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno (deset radnih dana) u toku kalendarske godine, a ostatak najkasnije do 30. juna naredne godine, što znači da zaposleni ne može podneti zahtev za korišćenje prvog dela godišnjeg odmora u trajanju koje je kraće od dve radne nedelje, odnosno deset radnih dana.
Međutim, prema odredbi stava 3. ovog člana, zaposleni ima pravo da godišnji odmor koristi u dva dela, osim ako se sa poslodavcem sporazume da godišnji odmor koristi u više delova. Dakle, Zakon o radu ovom odredbom ostavlja mogućnost sporazuma između zaposlenog i poslodavca, prema kojem zaposleni može da koristi godišnji odmor u više delova. Zaposleni i poslodavac se prilikom ovog sporazumevanja rukovode svojim potrebama i interesima.
Prilikom razmatranja pitanja najmanjeg trajanja prvog dela godišnjeg odmora, koji zaposleni koristi u delovima, treba imati u vidu da je Zakonom o ratifikaciji Konvencije broj 132 Međunarodne organizacije rada (,,Službeni list SFRJ”, br. 52/73) ratifikovana navedena konvencija i time je postala deo našeg pravnog poretka. Prema odredbama člana 8. ove konvencije korišćenje godišnjeg odmora u delovima mogu odobriti nadležne vlasti ili odgovarajući organi u zemlji. Jedan deo koristi se bez prekida najmanje dve radne nedelje ukoliko drukčije nije predviđeno sporazumom koji važi za poslodavca i za dotično zaposleno lice, i pod uslovom da prema dužini radnog staža dotično lice ima pravo na toliki period odmora. Dakle, poslodavac i zaposleni mogu da se drugačije sporazumeju i da prvi deo godišnjeg odmora bude i kraći od dve radne nedelje ako to odgovara njihovim potrebama.
Prema izloženom, postoji kolizija između odredbe člana 73. stav 2. Zakona o radu i člana 8. Konvencije MOR-a broj 132 kada je u pitanju dužina prvog dela godišnjeg odmora zaposlenog koji godišnji odmor koristi u delovima.
Prema odredbi člana 16. stav 2. Ustava Republike Srbije opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni su deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju. Potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava zagarantovano je pored ostalih i pravo na plaćeni godišnji odmor i da se niko tog prava ne može odreći. Prema odredbi člana 194. stav 5. Ustava zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima i opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava. Time je uređen međusobni odnos između zakona, u konkretnom slučaju Zakona o radu i Konvencije MOR-a broj 132. Prema izloženom, Zakon o radu ne sme biti u suprotnosti (u koliziji) sa navedenom konvencijom. Ako ipak kolizija postoji, kao u ovom slučaju, primenjuje se odredba Konvencije.
Dakle, za odgovor na postavljeno pitanje relevantne su odredbe ratifikovane Konvencije MOR-a broj 132, što znači da u slučaju da se zaposleni i poslodavac tako sporazumeju zaposleni koji koristi godišnji odmor u delovima, prvi deo odmora može da koristi u trajanju koje je kraće od dve radne nedelje (deset radnih dana).
(Odgovor priredila: Persida Jovanović, sudija Apelacionog suda u Beogradu u penziji)

Otkrivanje zloupotrebe bolovanja
Pitanje:
Da li poslodavac može da angažuje privatnog detektiva u cilju otkrivanja zloupotrebe bolovanja?
Odgovor:
Može.
Počev od Izmena i dopuna Zakona o detektivskoj delatnosti (“Sl. glasnik RS”, br. 87/2018), po kome privatni detektiv može da utvrđuje povrede radne obaveze i radne discipline – član 10. tačka 9 (istraživanja u prikupljanju dokaza, opovrgavanje i potvrđivanje sumnji, sakupljanje dokumenata, pregled i analiza dokaza). Posao mora biti u skladu sa zakonom (čl. 11. i 17. Zakona o detektivskoj delatnosti), kao i u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti (“Sl. glasnik RS”, br. 87/2018).
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti je „složen“ i zbog stilizacije pravila podložan je tumačenju. Nesumnjivo je da privatni detektiv ne bi mogao da prikuplja podatke o zdravstvenom stanju zaposlenog (nema pravo uvida u zdravstveni karton), ali bi primera radi mogao da prikuplja podatke o radnom angažovanju kod drugog poslodavca za vreme privremene sprečenosti za rad, bilo da se taj rad obavlja uz naknadu ili bez naknade, kao i da utvrđuje odlazak na odmor za vreme bolovanja, menjanje boravišta u slučaju kada je nužan boravak kod kuće u cilju lečenja, itd.
Sve do donošenja pomenutog zakona sudska praksa je negativno odgovarala na ovo pitanje. O tome nam svedoči presuda VKS Rev 2 br. 842/2017, u kojoj se izričito navodi da korišćenje tzv. „balkanskog špijuna“ u materiji otkrivanja bolovanja nije dopušteno.
Treba napomenuti da poslodavac, osim angažovanja privatnog detektiva, može da formira komisiju u cilju tzv. „kućnih poseta“, „slučajnih susreta“, obilaska zaposlenog, itd, ali samo ako je takav način utvrđivanja istine predviđen opštim aktom.
(Odgovor priredio: Predrag Trifunović, sudija Vrhovnog kasacionog suda u penziji)

ŠALTER UREDNIKA

ŠALTER UREDNIKA

ŠALTER UREDNIKA

ŠALTER UREDNIKA